Milica zna isuviše dobro šta znači osećati se ''drugačijom''. Gornji deo kupaćeg kostima nema šta da skrije, on ravno prijanja uz njeno telo i nema šta da ga popuni. Većina njenih drugarica ima menstruaciju, a ona čak nema ni nagoveštaj da bi se tako nešto moglo dogoditi. Sva je sitna i detinjasta. Dečaci ne vole takve devojčice.
Oboje su jako tužni i pitaju se da li je sa njima sve OK i da li će oni jednog dana izgledati kao njihovi vršnjaci.

Šta je to zakasneli pubertet?

Pubertet je vreme kada se telo menja i iz obličja dete transformiše se u telo odrasle osobe. Prvi znalk da dete ulazi u pubertet su promene na telu.

Kako znamo da je kod dečaka ili devojčice počeo pubertet?

Kod devojaka, primetiće se da se grudi razvijaju i da stidne dlačice rastu, rast u visinu je naglo ubrzan. Javlja se i prva menstruacija. Oblik tela se menja i od ''dečačkih proporcija'' stvara se mlada devojka koja ima ženstvene proprcije: kukove se šire i dobijaju se obline.

Kod dečaka, počinju da rastu stidne dlačice, zatim dlake na licu. Spljašnje genitalije, testisi i penis se povećavaju. Oblik tela se menja - ramena se šire, a celo telo postaje mišićavo.

Šta je uzrok ovih promena koje uočavamo na telu pubertetlija?

Ove promene su uzrokovane porastom nivoa polnih hormona testosterona kod dečaka i estrogena kod devojaka).

Kada normalno počinje pubertet?

Pubertet se odvija tokom više godina, a uzrast u kome počinje i završava se varira. Početak puberteta je obično u uzrasta od 7 do 13 godina za djevojčice, a negde između 9 i 15 godina za dečake, mada može biti ranije ili kasnije kod neke dece. Ovaj široki raspon uzrasta je normalan, i to je razlog zbog koga se neka deca razvijaju ranije, a neka kasnije od većine svojih vršnjaka.

Ponekad, međutim, mladi ljudi prođu kroz ovaj očekivani preiod za početak puberteta bez ikakvih promena tela. Tada govorimo o odloženom početku puberteta ili zakasnelom pubertetu.


Šta dovodi do kašnjenja pubertetskog razvoja?

Pubertet može da zakasni iz brojnih razloga.

- Familijarno kasniji pubertet

Najčešće, to je jednostavno obrazac rasta i razvoja u porodici. Mladić ili devojka mogu da pronađu roditelja, ujaka, tetku, braću, sestre, koji su se razvijali kasnije nego što je uobičajeno. Reč je o fiziološkoj pojavi, tzv porodično zakasnelom pubertetu koja ne zahteva lečenje. Ovi tinejdžeri će se na kraju razvijati normalno, samo kasnije nego većina njihovih vršnjaka.

- Zdravstveni problemi koji dovode do kašnjenja pubetreta

Međutim, i medicinski problemi mogu izazvati kašnjenja puberteta.
Deca sa hroničnim bolestima kao što su dijabetes, cistična fibroza, upalne bolesti creva, bolesti bubrega, mogu proći kroz pubertet u kasnijem uzrastu od vršnjaka. Pravilno lečenje i bolja kontrola ovih bolesti doprinose da se pubertet odvija na vreme.

Pothranjena deca – ona koja ne unose dovoljno hrane ili je ishrana loše izbalansirana, pa ne unose odgovarajuće hranljive materije takođe se mogu razviti kasnije od vršnjaka koji jedu zdravu, izbalansiranu ishranu. Na primer, tinejdžeri sa poremećajima u ishrani poput anoreksije nervoze često gube toliko u težini da njihova tela ne mogu pravilno razvijati. Devojke koje se bave vrhunskim sportovima mogu imati kašnjenje puberteta jer sportska aktivnost kojom se bave dovodi do nedovoljne uhranjenosti. Telu devojčice potrebna je određena količina masnog tkiva pre nego što uđe u pubertet i dobije prvu menstruaciju.

Za odloženi pubertet može biti odgovoran problem u funkcionisanju štitaste žlezde ili hipofize. Ove žlezde proizvode hormone važne za rast i razvoj tela.

Neki ljudi koji ne prolaze kroz pubertet u normalno vreme ima problema u genetskom materijalu (hromozomima koji su sačinjeni od DNK koji sadrži informacije za rast i razvoj tela). Poremećaji hromozoma mogu ometati normalne procese rasta.

Tarnerov sindrom je primer poremećaja broja hromozoma. Reč je o nedostatku jednog X hromozoma kod devojčica koji dovodi do izostanka razvoja jajnika i stvaranja polnih hormona. Žene koje imaju Tarnerov sindrom, niže su od vršnjakinja, obično nisu plodne, a mogu imati i druge zdravstvene probleme. Sada postoje ogućnosti da se ovim osobama pomogne da dostignu viši rast i ostvare polno sazrevanje.

Muškarci sa Klinefelterovim sindromom su rođeni sa još jednim X hromozomom (XXY umesto XY). Oni imaju kašnjenje seksualnog razvoja.

Šta lekari mogu da učine?

Dobra vest je da ako postoji problem, lekari obično mogu da pomogne tinejdžeru sa zakašnjenjem puberteta da razvija normalno. Dakle, ako ste zabrinuti jer vam se čini da se vaše dete ne razvija normalno, potrebno je da zakažete razgovor sa svojim pedijatrom.

Pored fizikalnog pregleda, lekar će uzeti detaljni anamnezu (istoriju bolesti). Pitaće vas o simptomima koje dete ima, o ranijim zdravstvenim problemima, o zdravstvenim problemima članova porodice, lekovima koje dete uzima, ishrani, tolerisanju namirnica, i brojnim drugim činjenicama od značaja za rast i razvoj. Ustanoviće obrazac rasta članova vaše porodice. Načiniće grafikon rasta deteta, da bi ustanovio da li njegov obrazac rasta ukazuje na problem, ili je reč o fiziološkoj varijanti rasta koja ne zahteva ispitivanje i lečenje. Doktor može tražiti da se provere funkcije žlezda sa unutrašnjim lučenjem: štitaste žlezde i hipofize, da se napravi kariotip (hromozomska mapa deteta) ili tražiti da se učine neka druga ispitivanja poput rentgenskog snimka doručja kako bi ustanovio tzv ''koštanu zrelost'' deteta.

U brojnim slučajevima, ustanoviće se da dete nema zdravstveni problem, već da je reč o fiziološkoj varijanti usporenog rasta i razvoja. Nekad će vas pedijatar uputiti na konsultativni pregled kod dečijeg endokrinologa, lekara koji je specijalizovan za lečenje dece i tinejdžera koji imaju probleme sa rastom i polnim sazrevanjem, i dece koja imaju poremećaje žlezda sa unutrašnjim lučenjem.

Poseban aspekt ovog problema je psihološki: neki tinejdžeri koji kasne sa razvojem mogu biti jako utučeni zbog toga što se razlikuju od vršnjaka uprkos tome što im je objašnjeno da samo treba malo da sačekaju. To čekanje čini im se beskrajnim. U nekim slučajevima, pedijatar endokrinolog se može odlučiti za kratkotrajnu primenu hormona koji pokrenu početak puberteta. Obično, kada se sa tretmanom prestane nekoliko meseci kasnije, sopstveni hormoni preuzmu pubertet ''u svoje ruke'' i nastave ceo proces do njegovog završetka. Hormonska terapija daje se i deci kod koje je ustanovljeno da zbog zdravstvenog problema pubertet neće spontano početi.

Suočavanje sa odloženim u pubertetom

Tinejdžeru zaista može biti jako teško da posmatra svoje drugare kako rastu i razvijaju se kada se ista stvar njmu ne dešava. Možete se osećati kao da ih nikada neće dostići. Deca su često nemilosrdna i zbijaju grube šale na račun nečijeg rasta, ravnig grudi ili piskavog glasa. Čak i kada lekar roditelji govore da će stvari na kraju biti u redu - čak i kada verujemo da su u pravu - teško je čekati na nešto što jako puno utiče na to kako sebe doživljavaš.

Ako vidite da je dete depresivno ili ima probleme u školu, potrebno je da se nađe osoba koja je oslonac u toj situaciji. To može biti neko kome dete veruje, ko je stariji i ima autoriteta, ili stručno lice, psiholog ili dečiji psihijatar. Ovakva osoba odigraće važnu ulogu u psihološkoj potpori tinejdžera koji pati i može mu pružiti podršku tako što će ponuditi mehanizme da se lakše nosi sa problemom. Ne treba potcenjivati psihološki aspekt ovog problema.

Odložen pubertet je težak za većinu tinejdžera, ali to je problem koji obično biva rešen sam od sebe.
Deco, potražite pomoć ako imate bilo kakvih nedoumica oko razvoja.
Roditelji, budite pažljivi, osluškujte svog tinejdžera, ne podcenjujte njegovu brigu, ispoljite maksimum empatije. I svi zajedno imajte na umu da se u većini slučajeva na kraju uhvati korak sa vršnjacima.

TEKST U CELINI:

Da li je inteligencija poklon gena ili se može negovati i poboljšati u pravom okruženju? Naučna istraživanja pokazuju da je koeficijent inteligencije nasledan, ali i da je uticaj roditelja na intelektualni razovoj deteta presudanStručnjaci su se složili koje su najefikasnije metode koje roditelji mogu upotrebiti kako bi podstakli intelektualne sposobnosti svog deteta.

1. Muzika ima moć da oblikuje karakter – Aristotel

Deca koja sviraju pokazuju bolje rezultate i imaju veći koeficijent inteligencije od svojih nemuzikalnih vršnjaka. Učenje muzike stimuliše mozak da bolje razume matematiku i tehničke nauke. Deca ’sa intrumentom u rukama’ i u starijem dobu, tokom studija, lakše savladavaju nastavno gradivo od ostalih.

Iz knjige: Music to My Ears: The (Many) Socio-Economic Benefits of Music Training Programs – José Cuesta

2. U zdravom telu zdrav duh – Juvenal

Nemački istraživači su 2007. godine došli do zaključka da ljudi nauče 20 odsto više reči iz rečnika neposredno posle fizičke aktivnosti, nego pre. Tromesečna kontinuirana fizička aktivnost povećava dotok krvi u one delove mozga koji su zaduženi za pamćenje i učenje i to za 30 odsto.

Iz knjige: Spark: The Revolutionary New Science of Exercise and the Brain  – John J. Ratey

3. Nije učen onaj ko čita knjige, već onaj ko zna šta čita – rumunska poslovica

Ne čitajte svojoj deci, čitajte sa njima. Učite dete kako da čita i kako da tumači pročitano..

Iz knjige: Unlocking the door: Is parents’ reading to children the key to early literacy development? – Philips M. Linda

4. Ne znaš kako je san važan dok ga ne izgubiš. Tada se svi podovi počnu naginjati, a svi uglovi na predmetima zaobljavati – Steven King

Samo jedan sat sna manje, jednak je gubitku dve godine kognitivnog sazrevanja i razvoja. Drugim rečima, pretvara mozak šestogodišnjaka u mozak četvorogodišnjaka.

Iz knjige: NurtureShock: New Thinking About Children – Po Bronson i Ashley Merryman

5. Reci mi i ja ću zaboraviti. Poduči me i ja ću se setiti. Uključi me u rad i ja ću naučiti. – Benjamin Franklin

Mozak uči dok radimo, ne dok slušamo. Kada želimo da naučimo tekst napamet, najbolje je trećinu vremena potrošiti čitajući tekst, a dve trećine testirajući naučeno.

Iz knjige: Brain Rules for Baby: How to Raise a Smart and Happy Child from Zero to Five – John Medina

6. Mi smo ono što verujemo da jesmo – C. S. Lewis

1968. godine Rosenthal and Lenore Jacobson su uradili test inteligencije deci jednog razreda osnovne škole. Nakon toga nasumice su odabrali nekoliko dečaka i devojčica iz razredu i rekli im da su pametniji od ostale dece. U narednom periodu, ova decu nipočemu nisu izdvajana od ostale dece. Na kraju školske godine ponovo je ceo razred uradio test inteligencije. Gotovo sva nasumice odabrana ’pametnija’ deca su dobila najmanje deset bodova više na novom testu inteligencije, dok je 30 odsto njih dobilo čak 22 boda više.

Iz knjige: The Heart of Social Psychology: A Backstage View of a Passionate Science – Arthur Aron

Izvor: BIZLife, bakadesuyo.com

Petar ima osam meseci, i vesela je i napredna beba . Uvek se osmehuje ljudima i svet vidi kao mesto puno svakodnevnih divnih čuda.
Ali ne i danas .
Kada je mama došla sa novom tetom koja treba da čuva Petra, iznenadila se reakcijom svog veseog dečaka: ne samo da joj se nije smešio, nego nije dozvolio da ga dotakne! Plakao je i privijao se uz majku. Nekoliko minuta kasnije, kada je mama pokušala da napusti na kratko prostoiju, Petar je dobio napad plača i dugo je jecao.Šta se to odjednom događa sa Petrom!?

PLAŠIM SE!
Petrova reakcija na novu tetu je sasvim normalna za taj uzrast. U uzrastu od 7-9 meseci, većina beba počinje da pokauje ​​strah u prisustvu nepoznatih ljudI, kao što su dadilje, doktori, ili članovi porodice koji su neko vreme bili odsutni. Ovaj strah, poznat kao strah od nepoznatih lica jedna je varijanta tzv separacionog straha ili straha od odvajanja. .

ZAŠTO SE PETAR ODJEDNOM PLAŠI?
Zašto se strah od nepoznatih osoba ispolji u uzrastu oko 7-9 meseci? Neki naučnici smatraju da tada deca počinju da pamte dovoljno da bi nešto novo prepoznali kao ''nikad viđeno'', što ranije nisu bila u stanju. Strah od stranaca je, dakle, rezultat veće sposovnosti detetada pamti i prepoznaje lica i mesta.

Drugi veruju da je strah biološki "programiran" . Tim istraživača smatra da je to prirodna odbrana od opasnosti. Oni veruju da je to deo urođene strategije preživljavanja. Čudno i nepoznato doživljava se kao potencijalno opasno.

ONO ŠTO ZNAMO
Bez obzira na razlog, strah od nepoznatih lica je normalan deo razvoja djeteta koji počinje oko 7-9 meseci . Na primer, jedna studija je pratila grupu dece od 4-12 meseci. Svakog meseca deci je prilazio, obraćao se i pokušavao da ih uzme neko koga nikada nisu videla. Čak i u prisustvu majke 79% beba je ispoljavalo strah i uznemirenost.

MOLIM TE, NEMOJ ME OSTAVITI!
STRAH OD ODVAJANJA javlja se između 6-8 meseci, i postaje sve jači do 14 - 18 meseci. Zatim slabi kako dete raste. U tom uzrastu većina deca se uznemiri kada ih majka ili druga poznata osoba koja brine o njima ostaviti same čak i za kratko. Evo jednog objašnjenja ovakvog ponašanja. Do tog uzrasta dete je stalno u maminim rukama, još uvek se ne kreće samo. Ono misli da sa majkom čini jedinstveno biće. U uzrastu 6-8 meseci, kretanje deteta se polako osamostaljuje: dete shvata da je ono posebno biće koje se može odvojiti od majke i da je kao takvo ranjivo.

KORISNI SAVETI ZA RODITELJE

Kako da pomognete svom detetu u periodu straha od nepoznatih osoba i separacionog straha?

1. Ostanite u blizini svog deteta kada je okruženo nepoznatim ljudima. Odojče reaguje uplašeno u prisustvu stranaca kada mama ili tata nisu u neposrednoj blizini
   
2. Pokažite detetu da su novi ljudi OK . Pozdravite stranca prijateljski, s osmehom i pozitivnim tonom u glasu, dete će to prepoznati.
   
3. Dajte vremena detetu da se navikne na novo okruženje pre susreta sa novom osobom.
4. Pokušajte sa poznatom igračkom ili plišanom lutkicom oja može da smanji napetost.
   
5. Zamolite ljude koji prilaze detetu da budu strpljivi, da to urade polako i nežno, bez dodirivanja deteta u početku.
   
6. Pratite pažljivo reakcije deteta i poštujte ih. Ako je vaša beba plače ili izgleda boji nove osobe, to je u redu, utešite je i pokušajte ponovo kasnije.
   
7. VAŽNO: izbegavajte da se šunjate i krijete kada odlazite od deteta. Iako se to može učiniti kao zgodno rešenje, dete će se osećati prevarenim i zbunjenim kad otkrije da vas nema.
   
8. Ako dete ostavljate sa nekim, objasnite mu da će biti na sigurnom mestu sa tetom koja ga voli i da ćete se vi vratiti uskoro. Ako je u uzrastu kada može da razume, održite obećanje vezano za trajanje vašeg odsustva.
   
9. Starijem detetu koje ostavljate sa bebisiterom najavite to unapred, recite mu ko dolazi da ga čuva i koliko će to da traje.
10. Nemojte ''nestati'' čim se bebisiter pojavi, ostanite tu još neko vreme da se dete prilagodi na promenu u vašem prisustvu.
11. Recite detetu koliko ga volite, gde idete, kada se vraćate.
    
12. Obećajte (i, naravno, ispunite) nešto lepo kad se vratite: čitanje knjigice zajedno, crtanje, poklončić.
    
    Svako dete je jedinstveno. Svako će odgovoriti na različite načine u kontaktu sa strancima i u pokušaju odvajanja. Strah je sasvim normalna reakcija - samo još jedna faza u odrastanju. Budite spremni za važan zadatak da na različite načine pomognete razvoj svog deteta i imajte poverenja u njegove instinkte.
    
    

Ako dete ima jedan ili više ovih znakova, odvedite ga svom lekaru ili fizijatru.

Šta je skolioza ?
Skolioza je kriva kičma. Kako kičma raste, ona se savija u stranu. Istovremeno, kičmeni pršljenovi mogu se uvrtati ili rotirati. Budući da su rebra vezana za pršljenove, i ona se mogu uvrtati u isto vreme, i ispupčiti na jednoj strani na leđima i na suprotnoj strani na prednjem delu grudnog koša.

Da bi se ustanovilo da li se skolioza razvila i u kolikoj meri je ispoljena, potrebno je rentgensko snimanje kičmenog stuba. Ukoliko je zakrivljenje kičmenog stuba 11 stepeni ili veće, kaže se da postoji skolioza. Laka skolioza može javiti u bilo kom uzrastu, ali se ona uglavnom razvija tokom adolescencije u periodu brzog rasta.

Koji su znaci skolioze ?

• Ramena nisu u istom nivou: jedno je više, a drugo niže.
• Lopatice nisu u istom nivou: jedna je viša, a druga niža.
• Struk je izraženiji sa jedne strane.
• Kukovi nisu u istom nivou: jedan je viši, a drugi niži.
• Kada je dete savija napred, rebra mogu biti na jednoj strani leđa izbačena više ili u donjem delu leđa postoji izbočenje sa jedne strane.

Neophodno je da se dete kontroliše jednom godišnje da bi se znaci skolioze uočili blagovremeno.
Da li roditelji kod kuće mogu uočiti da dete ima skoliozu?
Postoji nekoliko načina možete da proverite da li vaše dete ima znake skolioze ili deformiteta kičme. Pogledajte ove sličice i proverite da li kod vašeg deteta postoji nešto od navedenog >>>

Ako dete ima jedan ili više ovih znakova, odvedite ga svom lekaru ili fizijatru.

Šta se dešava ako se ne leči skolioza ?

• Kako detet raste, krivljenje kičme postaje izrazitije i deformitet na telu postaje uočljiv.
• Ukoliko skolioza napreduje, dete može početi da oseća bol u leđima.
• Kasnije, dete može imati teškoća sa disanjem.
• Uz to, može imati probleme sa plućima i srcem kasnije u životu.

Da li postoje različite vrste skolioze?
Skolioza je podeljena u nekoliko kategorija:

• Urođena: Kosti koje sačinjavaju kičmeni stub nisu pravilno formirane još pre rođenja deteta.
• Neuromišićna: Kod ovog tipa solioze razlozi za nastanak su problemi vezani za nervni sistem, mišiće, ili i jedno i drugo: tu su razni obici cerebralne paralize, spina bifida i mišićna distrofija.
• Idiopatska: Ovaj tip skolioze razvija kod potpuno zdrave dece sa inače zdravim kostima. Razlog za njen nastanak nije poznat.
• Mehanička: Kod ovog tipa skolioze, zapravo samo izgleda da je kičma kriva, a skolioza ustvari ne postoji. Obično je reč o nejednakim nogama.
• Ostalo: Tumori ili infekcije kičmenog stuba mogu izazvatu uvrtanje ili bol .

Kako se leči skolioza ?
Vrsta skolioze, stepen zakrivljenosti kičme i koliko jse očekuje da će dete rasti su faktori koji utiču na odluku o načinu lečenja skolioze.

• Mali stepen krivine koji se ne pogoršava sa rastenjem ne zahteva nikakvo lečenje.
• Mali stepen krivine koji se pogoršava kako dete raste neophodno je često kontrolisati I nekada je potrebno da dete nosi mider.
• Veliki stepen zakrivljenosti će najverovatnije zahtevati operaciju.
  

Roditeljstvo

Prema saznanjima naučnika, deca koji dodiruju, opipavaju, isprobavaju  ili razbacuju predmete – a posebno hranu,ustvari samo stalno prikupljaju informacije o svetu oko sebe.  Dete je rođeno i njegova glavica je ''neispisani’’ beli list papira u koji ono sada besomučno beleži nove informacije.

Psiholozi su testirali 72 dece uzrasta 16 meseci  tako što sui m pokazivali određeni broj predmeta. Želeli su da otkriju da li je dete u stanju da upamti njihova imena. Oni koji su napravili više nereda bili su bolji u učenju i pamćenju reči.

Doktor Larissa Samuelson  sa saradnicima u Iowa univerzitetu je sprovela istraživanje nakon koga je zaključila: ‘’Vaše dete koje sedi u stoličici za hranjenje, brlja ručicama po tanjiru i razbacuje hranu, upravo najozbiljnije uči i ova saznanje su neprocenjiva u njegovom razvoju.’’
Svako od dece koje je bilo uključeno u istraživanje je dobilo nekoliko mekanih predmeta uključujući džem od jagoda, sir, umak od čokolade i zobenu kašu.

Istraživači su otkrili da deca koja se u svojim aktivnostima ne ustručavaju da se isprljaju, pa tako hvataju ili prinose ustima stvari na koje naiđu, tačno imenuju mnogo više predmeta od dece 'čistunaca' koji samo upiru prstom u predmete.

Lynn Perry koja je učestvovala  u istraživanju kaže da su deca  koja su napravila nered pravilno identifikovala 70% predmeta, dok su ‘’uredni’’ prepoznali 50 %.

Tokom israživanja deca su bila podeljena u dve grupe. Jedni su sedili u stolici za hranjenje, a drugi za stolom. Oni u stolici pokazali su bolje rezultate, što prema mišljenju istraživača pokazuje kako je hranjenje povezano s učenjem.  Pokazalo se da su deca u stolici napravila više nereda jer znaju da tamo to mogu činiti. Ali, igranje s hranom učinilo je da  bolje nauče nazive namirnica.

U izvještaj pod nazivom Highchair Philosophers koji je objavljen u časopisu Developmental Science navedeno je kako je aktivno istraživanje dodirom važno za djecu kako bi prepoznala šta je šta.

Zamislite da imate dve šolje. U jednoj je mleko u drugoj beli fondan za kolače. Vizualne informacije bit će od male pomoći, ali ako dete stavi prstić u tekuće mleko i u gustu lepljivu smesu, brže će shvatiti šta je šta. (Setimo se Marfijevog pravila za rad u laboratoriji:  ‘’Vrela epruveta izgleda isto kao i hladna’’ )

Prošle godine je sprovedeno još jedno istraživanje koje je pokazalo da su ljudi koji rade u neredu produktivniji.  Nemački  naučnici otkrili su da ljudi bolje razmišljaju kada su okruženi haosom, jer im je sve na dohvat ruke.

Poznate osobe koje su radile u neredu su fizičar Albert Einstein i književnik Roald Dahl.

Mitovi i činjenice u pedijatriji

MIT: BEBA JE TAKO MALA, A VEĆ TAKO ČVRSTA- TO JE ODLIČNO!
ČINJENICA: DOKTOR SE ZABRINE KAD MU RODITELJI SAOPŠTE DA JE BEBA U PRVIM MESECIMA ''ČVRSTA''

Naime, bebin tonus u prvim mesecima ne bi smeo da bude previsok, ali ni prenizak. Jednako kao što nas brine mlitavo novorođenče, brine nas i ono koje je ''čvrsto'' jer to može biti znak patnje bebinog mozga neposredno pre , tokom ili neposredno nakon porođaja, i zapravo, jedan od prvih znakova cerebralne paralize.

HOD NA PRSTIMA U VEĆINI SLUČAJEVA BEZAZLENA JE POJAVA
Hod na prstićima ili na prednjem delu stopala je relativno često kod dece u fazi prohodavanja. Većina mališana spontano prestaje sa tim. Deca koja nastave da hodaju na prstićima i nakon prohodavanja, najčešće to čine iz navike. Ako dete raste i razvija se normalno, hod na prstima uglavnom nije razlog za zabrinutost.

DA LI POSTOJE STANJA KADA JE HOD NA PRSTIMA IPAK ZA BRIGU?
Postoje neka patološka stanja kod kojih je hod na prstima deo kliničke slike.

• Skraćenje Ahilove tetive

Ahilova tetiva povezuje mišiće zadnje lože potkolenice sa petnom kosti. Ukoliko je skraćena, ona će sprečavati petu da se prilikom hoda spusti na podlogu.

• Cerebranla paraliza

Hod na prstićima može biti jedan od simptoma cerebralne paralize – poremećaja kretanja, mišićnog tonusa ili držanja tela. Ona nastaje zbog oštećenja nezrelog mozga deteta pre, tokom ili neposredno nakon porođaja.

• Mišićna distrofija

Hod na prstima jedan je od simptoma mišićne distrofije, genetski uslovljene bolesti čija je odlika da su mišići izrazito osetljivi na oštećenje i koja se odlikuje progresivnim slabljenjem snage mišića. Na dijagnozu ove bolesti kod deteta koje hoda na prstićima upućuje podatak da je dete najpre hodalo normalno, a da se hod na prstima razvio tek kasnije sa razvojem slabosti mišića.

• Autizam

Hod na prstima čest je kod dece sa autizmom,  poremećajem kod koga je narušena sposobnost deteta da stupa u komunikaciju sa okolinom.

Ponekad, hod na prstima kod potpuno zdrave dece javlja se kao porodična odlika.

KOLIKO DECU UGROŽAVA TO ŠTO HODAJU NA PRSTIMA?
Ne uzimajući u razmatranje razlog za hod na prstima, deca koja hodaju na prstima u većem su riziku od pada i povređivanja.

KADA DA SE RODITELJI OBRATE LEKARU?
Spomenite svom pedijatru da dete hoda na prstima ukoliko je ovaj simptom udružen sa slabošću mišića nogu ili gubitkom mišićne koordinacije, ili ukoliko peta deteta ni na zahtev ili primenu pritiska nikako ne može da se spusti na podlogu.

KOJI PREGLEDI ĆE SE SAVETOVATi DETETU SA HODOM NA PRSTIMA?
Kod deteta sa hodom na prstima, potrebno je obaviti kompletan neurološki pregled i procenu razvoja. Ukoliko doktor sumnja na neku od bolesti čija je manifestacija hod na prstima, moguće je da će savetovati pregled koji se naziva elektromiografija. Ovim pregledom meri se električna aktivnost mišića i nerava.

KAKO POMOĆI DETETU KOJE HODA NA PRSTIMA?
Ukoliko nije u pitanju hod na prstima iz navike, detetu se savetuje:

• Fizikalni tertman (lagano istezanje mišića i tetiva zadnje lože)
  
• Proteze za noge
  
• Gipsane longete ukoliko prethodne dve mere ne dovedu pdo poboljšanja
  
• Hirurško lečenje – kao zadnja mera lečenja
  
  

Najčešće greške i zablude roditelja:
MISLE DA JE SISTEMATSKI PREGLED - MERENJE TEŽINE I DUŽINE DETETA

Veoma često, kada beba dođe na pregled zbog bolesti, roditelji me zamole da joj izmerim težinu i dužinu zato što nije bila na sistematskom pregledu u Savetovalištu, pa da ga obave sad, kad su već tu. Ja im kažem da beba koja ima temperaturu nije u optimalnom stanju za kvalitetan sistematski pregled, ali roditelji odgovore: ''Ma samo je izmerite da vidimo kako je napredovala'', i zadovoljni su time misleći da su ''obavili neobavljen posao''.

Sistematski pregled deteta je veoma ozbiljan pregled koji se po svom sadržaju potpuno razlikuje od pregleda bolesnog deteta. On obuhvata procenu ne samo rasta u dužinu i napredovanja, nego i RAZVOJA koji je veoma buran u prvim mesecima i godinama života. Često, sistematski pregled uključuje i preglede lekara drugiih specijalnosti (oftalmologa, fizijatra, neurologa, ORL), kao i zdravstvenih saradnika (logopeda, psihologa).
Da bi se obavio kvalitetan sistematski pregled beba mora da bude sita, suva, naspavana, spokojna i ZDRAVA. Bolesnu bebu doktor može da izmeri, ali neće moći objektivno da proceni njen razvoj.
O tome šta sve spada u sistematski pregled deteta po uzrastima pročitajte ovde  >>>