… ili priručnik da ne poludite dok se dete valja po podu.


Stara ja, ona koja nije imala decu i o njima nije ništa znala, često je prevrtala očima kada vidi dete kako urla u prodavnici, ili klinca na ulici kako se bacaka kao da ga drma struja. Uz naravno, prigodan komentar, kako je to razmežno i kako bih ja ovo ili ono…
Nova ja, koja je tek kad je dobila dete shvatila kakav se univerzum komplikovanosti i međusobnih veza, uzročnosti, pokušaja i grešaka, nelogičnosti, otvara pred njom, samo bi sa dubokim razumevanjem pogledala u pravcu roditelja, koji najčešće, crveneći se od stiga, gledaju kako da prekinu neprijatnu situaciju i ispara s lica mesta.
Jer, ta nova ja zna da dečiji ispadi besa, ili temper tantrums najčešće nisu deo “razmaženosti” deteta niti neko maltretiranje roditelja (mada, moramo priznati na to pomalo liči). Oni su najčešće notmalna razvojna faza deteta i ako im se pravilno pristupi, prolaze brzo i bez ikakvih posledica i po dete a i po roditeljsku psihu.
Preživela sam tantrume. Tri puta, bez posledica, verujte mi. I nekako sada sa setom se prisećam tih dana kada nam je najvećih roditeljski problem bio da li smo poklekli i detetu kupili čokoladicu, a rekli smo da nećemo. Ali taj period, od druge do treće godine zaista mi je bio jedan od težih, u roditeljskom smislu. I sa mojim živcima takođe. Činio me je da se osećam kao grozna majka koja zapravo nema pojma šta radi. A nije tako.
Nema magičnog trika. To bacakanje, 100 puta ne, durenje je u stvari njihov put da nađu svoje ja. Da naprave okvir u kojem će biti njihova slika. A naše je da im obezbedimo taj okvir, ma koliko to u tim momentima izgledalo besmisleno.
Teško je biti roditelj u tim momentima, kada za svakui sitnicu se nađe neko pametan i pametniji da ti kaže “nemoj to tako”. Ovi saveti vam možda neće pomoći da se izborite sa svojim detetom, ali ih pročitajte i razmislite, naći ćete neke svoje načine.

1. Budite spremni
Borba sa dečijim napadima besa može da bude naporna i mentalno, i emotivno i bogami fizički. Pripremite sebe da će se u narednom periodu (nekoliko meseci pa i duže) to dešavati. Često. “Programirajte se” da vas što manje pogađa i da ne reagujete emotivno, već trezveno, ili barem što trezvenije moguće. Stalno ponavljate u sebi da za razliku od odraslih, deca još nemaju mehanizme za kontrolu svojih emocija i da je to glavni razlog njihovog ponašanja. Setite se neke situacije koja je bila van vaše kontrole i kako ste se osećali. E, tako se oseća vaše dete.

2. Ne obazirite se na okolinu
Znam, ništa nije gore od javnog napada besa. Dok dete vrišti u kući, nekako se nađe način da se smiri, ali u radnji, prepunoj ljudi, dok vas svi prekorno gledaju? Teško. Zapamtite, šta god budete uradili, ljudi će komentarisati i imati mišljenje. Od onih koji će smatrati da vam je dete nevaspitano, do onih što bi “lupili po guzici i rešili problem”, preko savršenih mama i tata kojima se to nikad, ali nikad nije desilo.

Zato, pustite druge i radite ono što mislite da treba: budite tihi, smireni i probajte da detetu skrenete pažnju na nešto drugo. Ili čučnite, i tihim, staloženim glasom objasnite detetu zašto ne možete sada nešto (a najverovatnije da će to biti uzrok plača) i zagrlite ga. Ako dete ne raduje, prestanite aktivnosti i vratite se kući.

3. Izbegavajte “ne”
U ovom uzrastu, često se većina naše komunikacije s decom se odvija uz reči ne, nemoj. Iako deci moramo postaviti granice, probajte da izbegavate ove reči i da ih drugačije formulišete. Na primer, ako dete traži slatkiš, recite mu, umesto “ne može” – mislim da ćemo sačekati da prvo ručamo. Slatkiši nikad ne idu pre ručka, zar ne?
Naravno, ako dete hoće da pretrči ulicu nemate vremena za maštovitost u izražavanju. Ali zato ovoj reči sačuvajte težinu tako što je nećete prečesto koristiti.

4. Analizirajte
Posmatrajte malo ponašanje vašeg deteta. Vidite šta su okidači za napade. Da li ono samo ispituje granice, ili je iza neki stvarni problem. Moje najmlađe dete je bilo plačljivo (a nekada i sada iako ima skoro 5 godina) kada je gladno. Njeno ponašanje se menjalo drastično, a pritom nije umela da nam kaže da je gladna. Kada smo shvatili da je njoj potreban drugačiji ritam ishrane, plačljivost se drastično smanjila.

5. Gledajte dete u oči
I uvek uvek se spustite do njegovog nivoa. Ako se obraćate nekom iznad detetove visine, kako očekujete da dete primi poruku koju mu šaljete?
Ono što hoćete da kažete dete ne prima samo rečima, već i pomoću pogleda, govora tela. Veza očima vam omogućava da uspostavite čvršću vezu i lakše utičete na dete. Nemojte dozvoljavati sebi da se derete iz druge sobe, pokušavajući da prekinete ono što dete radi (moram priznati, ovo mi se dešavalo, i dešava još ponekad, i postidi me, jer znam koliko je glupo da dozvolim sebi da me emocije savladaju a dete korim upravo zbog iste stvari!).

6. Pripremite se da sprečite sledeći napad
Ako znate kako dete raduje, i kada su mu najčešći ispadi, spremite se da to sprečite. Neka vam očekivanja budu realistična, u tom uzrastu nemoguće je da ukinete napade besa. Ali, izbegavajte takozvane okidače – nemojte dete pospano voditi u kupovinu, kada je dete gladno ili umorno, nemojte se s njim naganjati oko sitnice, držite se rituala koje imate da bi predupredili napade. Ako negde idete, unapred dogovorite pravila: na primer, idemo kod Ane da se igramo, bilo bi lepo da se ne svađate oko igračaka. To su Anine igračke, i ne možemo ih nositi sa sobom kući. Ako ste negde i želite da krenete, upozorite dete nešto ranije – na primer pre nego što pođete iz parka, najavite mu jedno desetak minuta ranije, da bi moglo da se mentalno pripremi i završi započetu igru.

7. Budite uzor
Ovo se valjda podrazumeva, ali nije naodmet da ponovim: džaba pričate ako vaša dela ne podržavaju ono što govorite. Samo ako se vi ponašate u skladu sa onim što tražite od deteta, ono će znati da ste iskreni (i jednom) vas poslušati.

Daleko od toga da treba da budemo mašine, ali način na koji jedemo, hodamo, kontrolišemo emocije, obraćamo se prema bližnjima, vrlo verovatno će biti način na koji će se vaša deca ponašati, iako vam to ne deluje tako u momentu dok se valjaju po podu jer ste ih naljubaznije zamolili da obuku jaknu jer izlazite na -10.

8. Ne dozvolite sebi da se izgubite
Na ovoj stavki sam najčešće “padala”. Onog momenta kad padnem u vatru, iznerviram se ili počnem da se derem, 100 odsto je sigurno da neću smiriti dete, već će se na kraju, smiriti samo. Ali, tih dana ima i biće ih, kada je dete posebno nervozno, vi umorni i nemate baš mnogo živaca. Lakše će vam biti ako zadržite prisebnost i zdrav razum, ali ako se i desi da se izgubite, i to je život. Presaberite se i idite dalje. Moja omiljena mantra u vezi sa dečijim odrastanjem je “proći će”.

Izvor: Mamin svet

Roditeljstvo može biti veoma neprijatno iskustvo, posebno kada smo prepušteni na milost i nemilost našoj potpuno bezazlenoj, nevinoj deci.  Mala deca govore i rade samo ono što osećaju. Ovo rade potpuno prirodno, instinktivno. To uglavnom izaziva divljenje, ali u isto vreme, nekada može biti malo čudno. U trenutku kada, na primer, vaša ćerka sa najšarmantnijim izrazom čuđenja i najljupkijim osmehom, videvši čoveka na plaži uzvikuje: ’’Mama, vidi kako je čika dlakav!!!’’

Sa najviše neprijatnosti i strahovanja roditelji se suočavaju sa postupcima kojima njihovo dete, namerno ili slučajno, povređuje drugu decu. Deca će po reakciji roditelja odmah razumeti da to što su učinila ne nailazi na odobravanje, čak pre nego što sama vide rezultat svog postupka. Naravno, roditelji su užasnuti iiz očaja neretko traže da dete kaže drugom detetu, ili odrasloj osobi: ‘’Žao mi je." Mi se oslanjamo na te dve reči da bi smo se izvukli iz neprijatne situacije i ‘’sačuvali obraz’’ pred drugim roditeljima.
Ali, naše dete je zbunjeno. ‘’Kako se dogodilo da sam, pokušavajući da prođem, oborio tog dečaka i on je pao?! To misli vaš mališan od 3 godine.

Deca ne sagledavaju odmah situaciju na način kako to čine odrasli, niti reaguju u situaciji onako kako bi to učinili odrasli. Njima treba vise vremena da steknu iskustvo u određenoj situaciji i da ga obrade. Dete tek počinje da shvata šta se dogodilo, a već je pod ogromnim pritiskom mame i tate: ‘’Reci bati da ti je žao!’’,  kažu oni tonom koji nije baš prijatan.  Dete želi da zadovolji roditelje, ali je primorano  da koristi reči koje ne oseća kao prirodne, niti kao svoje. Uz to, treba da odglumi emociju koju ne doživljava.
Godinama sam slušala brojna prisilna izvinjenja.  Razumem potrebu roditelja za tim, ali moram da priznam da me taj postupak sekira.  Da bih se zaista izvinila nekome, taj postupak podrazumeva empatiju, a empatija se razvija i to je proces koji zahteva vreme. Tempo kojim se razvija empatija je različit za svako dete. Dakle, veoma često dete nije dostiglo u svom razvoju tačku na kojoj je spremno da razume, da oseti razlog za ivinjenje, a još manje je sposobno da reči koje izgovara oseti kao svoje.

Ono što još više brine je činjenica da dete koje je roditelj gurnuo pred drugo dete I naterao ga da kaže "izvini", dobija poruku da se izvinjavanjem svaka ‘’šteta’’ popravlja. Ono može da udari drugo dete, ali  kada kaže: ‘’Žao mi je!’’, sve je rešeno! Dete ne može da ‘’nauči empatiju’’ od prisiljavanja na neiskreno izvinjenje.

Pa, šta da radimo kad naše dete povredi nekoga?

Ako dete pokazuje tendenciju da povređuje drugu decu kada je umoro ili frustrirano,  najbolje da budete u blizini i da intervenišete pre nego što neko dete bude povređeno. Možete energično, nepokolebljivo reći: "Neću dozvoliti da ga udariš", zatim stvorite fizičku granicu između dece. Ili, prosto, zaustavite svoje dete u nameri da povredi drugo dete. Ako ste zakasnili, i dete je povređeno, trebalo bi da se vi sami izvinite povređenom detetu i njegovim roditeljima, a potom odmah sklonite svoje dete odatle – recite da je vreme da se ide kući. Generalno, kada se mala deca namerno ponašaju agresivno, ona vam zapravo, daju znak da se osećaju da su "van kontrole" i da je potrebno intervenisati.  Ne može se očekivati od njih da se sami kontrolišu, a još manje, da izraze žaljenje.

Ako je dete dovoljno odraslo da može da  razume izvinjenje i povredi slučajno drugo dete, i delje  je bolje ne terati dete da se izvinjava.  Bolje je sačekati da dete stekne uvid u situaciju i modelovati njegovo ponašanje sopstvenim primerom kao u primeru koji ću navesti.
... Otišala  sam do malog dečaka, njegova mama je rekla da su upravo skinuli konce sa rane na nozi koju koju je dobio u igri sa mojom ćerkom. Naravno, nije ga namerno povredila, ali je bila grublja nego što je trebalo. Rekla sam: "Jaoj, žao mi, užasno mi je žao, nadam se da ti cipela ne žulji ranu. Znam da je to jako osetljivo mesto na nozi.’’ Dečak mi je pokazao ranu, rekla sam sa žaljenjem: ‘’Vidim..’’,  a moja ćerka je tada obrisala suzice, prišla mu i izgovorila ‘’Žao mi je..’’

U nekim slučajevima, postoje bolji načini za iskupljenje od izvinjavanja, kada se reaguje  prirodno. Deca iskrenim gestovima pokazuju žaljenje. Dečak koji je gladi svog protivnika po leđima kada su sudare tokom utakmice, ili dete koje nudi igračku detetu koje plače, ili  ćerka koja poseže za ubrusom za brisanje  da skupi prosuti sok – to JESTE način izražavanja prave empatije.

Ako želimo da nam dete da izrazi svoje iskreno izvinjenje, moramo biti strpljivi i ne smemo da ga ‘’guramo’’. ''Dobar dan’’, ‘’Doviđenja’’, " Hvala ", sve su to reči kojima moramo učiti decu. Ali ‘’Izvini’’ je nešto što potiče od roditeljskih očekivanja. Budući da  je naš cilj je da se naše dete iskupi za svoje nedela zato što iskreno žali zbog njih, moramo mu dati vremena da pronađe ove reči u sebi kroz protok  vremena.

Mi smo moćni primeri  svojoj deci za sve što je ljudsko. Naučićemo ih da kažu: "Žao mi je" davanjem ličnog primera. Deca treba da čuju naša izvinjenja drugima. Ona treba da znaju da ljudska bića nisu savršena. Kada kažemo detetu: "Žao mi je, napravila sam grešku", dajemo mu dozvolu  da i ono može da je napravi.

Dok modeliramo izvinjenje, naša deca će  učiti i o opraštanju.  Deca mogu da razumeju greške svojih vršnjaka, i obično odmah oproste i vrate se da se igraju zajedno.  Nagradite svoje dete kad ispolji saosećanje. Ukoliko sa puno poverenja pustimo decu da razviju autentične društvene reakcije, učinićemo puno da razviju samopouzdanje i da postanu osetljivi i brižni ljudi.

DEČIJA PSIHIJATRIJA

• Pretnje samoubistvom ili drugim ugrožavanjem sebe.
• Primetan pad uspeha u školi
• Nesposobnost da se izbori sa svakodnevnim problemima i da se bavi uobičajenim dnevnim aktivnostima.
• Zapažene promene spavanja i / ili navika u ishrani
• Ekstremne teškoće u koncentrisanju u  školi ili kod kuće
• Seksualna nezainteresovanost
• Depresija ispoljena patnjom, dugim periodima negativnog raspoloženja, negativnim stavovima, često uz prisustvo lošeg apetita, problemima sa spavanjem ili mislima o smrti.
• Dramatične promene raspoloženja
• Teške brige ili strahovi koji ometaju svakodnevno življenje, funkcionisanje u školi ili druženje.
• Upotreba alkohola i / ili droge
• Intenzivan strah od gojaznosti bez objektivog odnosa prema stvarnoj telesnoj težini, neumerene dijete, povracanje ili korišćenje laksativa radi mršavljenja.
• Uporne noćne more
• Pretnje da će ugroziti sebe ili druge
• Samopovređivanja ili auto-destruktivno ponašanje
• Česti izlivi besa, agresije
• Ponavljane pretnje da će otići od kuće
• Agresivno ili neagresivno narušavanje prava drugih, suprotstavljanje autoritetima, krađe ili vandalizam
• Povlačenje iz porodice, od prijatelja, iz aktivnosti
• Čudne misli, verovanja, osećanja, ili neobično ponašanje

TEKST U CELINI:

Da li je inteligencija poklon gena ili se može negovati i poboljšati u pravom okruženju? Naučna istraživanja pokazuju da je koeficijent inteligencije nasledan, ali i da je uticaj roditelja na intelektualni razovoj deteta presudanStručnjaci su se složili koje su najefikasnije metode koje roditelji mogu upotrebiti kako bi podstakli intelektualne sposobnosti svog deteta.

1. Muzika ima moć da oblikuje karakter – Aristotel

Deca koja sviraju pokazuju bolje rezultate i imaju veći koeficijent inteligencije od svojih nemuzikalnih vršnjaka. Učenje muzike stimuliše mozak da bolje razume matematiku i tehničke nauke. Deca ’sa intrumentom u rukama’ i u starijem dobu, tokom studija, lakše savladavaju nastavno gradivo od ostalih.

Iz knjige: Music to My Ears: The (Many) Socio-Economic Benefits of Music Training Programs – José Cuesta

2. U zdravom telu zdrav duh – Juvenal

Nemački istraživači su 2007. godine došli do zaključka da ljudi nauče 20 odsto više reči iz rečnika neposredno posle fizičke aktivnosti, nego pre. Tromesečna kontinuirana fizička aktivnost povećava dotok krvi u one delove mozga koji su zaduženi za pamćenje i učenje i to za 30 odsto.

Iz knjige: Spark: The Revolutionary New Science of Exercise and the Brain  – John J. Ratey

3. Nije učen onaj ko čita knjige, već onaj ko zna šta čita – rumunska poslovica

Ne čitajte svojoj deci, čitajte sa njima. Učite dete kako da čita i kako da tumači pročitano..

Iz knjige: Unlocking the door: Is parents’ reading to children the key to early literacy development? – Philips M. Linda

4. Ne znaš kako je san važan dok ga ne izgubiš. Tada se svi podovi počnu naginjati, a svi uglovi na predmetima zaobljavati – Steven King

Samo jedan sat sna manje, jednak je gubitku dve godine kognitivnog sazrevanja i razvoja. Drugim rečima, pretvara mozak šestogodišnjaka u mozak četvorogodišnjaka.

Iz knjige: NurtureShock: New Thinking About Children – Po Bronson i Ashley Merryman

5. Reci mi i ja ću zaboraviti. Poduči me i ja ću se setiti. Uključi me u rad i ja ću naučiti. – Benjamin Franklin

Mozak uči dok radimo, ne dok slušamo. Kada želimo da naučimo tekst napamet, najbolje je trećinu vremena potrošiti čitajući tekst, a dve trećine testirajući naučeno.

Iz knjige: Brain Rules for Baby: How to Raise a Smart and Happy Child from Zero to Five – John Medina

6. Mi smo ono što verujemo da jesmo – C. S. Lewis

1968. godine Rosenthal and Lenore Jacobson su uradili test inteligencije deci jednog razreda osnovne škole. Nakon toga nasumice su odabrali nekoliko dečaka i devojčica iz razredu i rekli im da su pametniji od ostale dece. U narednom periodu, ova decu nipočemu nisu izdvajana od ostale dece. Na kraju školske godine ponovo je ceo razred uradio test inteligencije. Gotovo sva nasumice odabrana ’pametnija’ deca su dobila najmanje deset bodova više na novom testu inteligencije, dok je 30 odsto njih dobilo čak 22 boda više.

Iz knjige: The Heart of Social Psychology: A Backstage View of a Passionate Science – Arthur Aron

Izvor: BIZLife, bakadesuyo.com

Petar ima osam meseci, i vesela je i napredna beba . Uvek se osmehuje ljudima i svet vidi kao mesto puno svakodnevnih divnih čuda.
Ali ne i danas .
Kada je mama došla sa novom tetom koja treba da čuva Petra, iznenadila se reakcijom svog veseog dečaka: ne samo da joj se nije smešio, nego nije dozvolio da ga dotakne! Plakao je i privijao se uz majku. Nekoliko minuta kasnije, kada je mama pokušala da napusti na kratko prostoiju, Petar je dobio napad plača i dugo je jecao.Šta se to odjednom događa sa Petrom!?

PLAŠIM SE!
Petrova reakcija na novu tetu je sasvim normalna za taj uzrast. U uzrastu od 7-9 meseci, većina beba počinje da pokauje ​​strah u prisustvu nepoznatih ljudI, kao što su dadilje, doktori, ili članovi porodice koji su neko vreme bili odsutni. Ovaj strah, poznat kao strah od nepoznatih lica jedna je varijanta tzv separacionog straha ili straha od odvajanja. .

ZAŠTO SE PETAR ODJEDNOM PLAŠI?
Zašto se strah od nepoznatih osoba ispolji u uzrastu oko 7-9 meseci? Neki naučnici smatraju da tada deca počinju da pamte dovoljno da bi nešto novo prepoznali kao ''nikad viđeno'', što ranije nisu bila u stanju. Strah od stranaca je, dakle, rezultat veće sposovnosti detetada pamti i prepoznaje lica i mesta.

Drugi veruju da je strah biološki "programiran" . Tim istraživača smatra da je to prirodna odbrana od opasnosti. Oni veruju da je to deo urođene strategije preživljavanja. Čudno i nepoznato doživljava se kao potencijalno opasno.

ONO ŠTO ZNAMO
Bez obzira na razlog, strah od nepoznatih lica je normalan deo razvoja djeteta koji počinje oko 7-9 meseci . Na primer, jedna studija je pratila grupu dece od 4-12 meseci. Svakog meseca deci je prilazio, obraćao se i pokušavao da ih uzme neko koga nikada nisu videla. Čak i u prisustvu majke 79% beba je ispoljavalo strah i uznemirenost.

MOLIM TE, NEMOJ ME OSTAVITI!
STRAH OD ODVAJANJA javlja se između 6-8 meseci, i postaje sve jači do 14 - 18 meseci. Zatim slabi kako dete raste. U tom uzrastu većina deca se uznemiri kada ih majka ili druga poznata osoba koja brine o njima ostaviti same čak i za kratko. Evo jednog objašnjenja ovakvog ponašanja. Do tog uzrasta dete je stalno u maminim rukama, još uvek se ne kreće samo. Ono misli da sa majkom čini jedinstveno biće. U uzrastu 6-8 meseci, kretanje deteta se polako osamostaljuje: dete shvata da je ono posebno biće koje se može odvojiti od majke i da je kao takvo ranjivo.

KORISNI SAVETI ZA RODITELJE

Kako da pomognete svom detetu u periodu straha od nepoznatih osoba i separacionog straha?

1. Ostanite u blizini svog deteta kada je okruženo nepoznatim ljudima. Odojče reaguje uplašeno u prisustvu stranaca kada mama ili tata nisu u neposrednoj blizini
   
2. Pokažite detetu da su novi ljudi OK . Pozdravite stranca prijateljski, s osmehom i pozitivnim tonom u glasu, dete će to prepoznati.
   
3. Dajte vremena detetu da se navikne na novo okruženje pre susreta sa novom osobom.
4. Pokušajte sa poznatom igračkom ili plišanom lutkicom oja može da smanji napetost.
   
5. Zamolite ljude koji prilaze detetu da budu strpljivi, da to urade polako i nežno, bez dodirivanja deteta u početku.
   
6. Pratite pažljivo reakcije deteta i poštujte ih. Ako je vaša beba plače ili izgleda boji nove osobe, to je u redu, utešite je i pokušajte ponovo kasnije.
   
7. VAŽNO: izbegavajte da se šunjate i krijete kada odlazite od deteta. Iako se to može učiniti kao zgodno rešenje, dete će se osećati prevarenim i zbunjenim kad otkrije da vas nema.
   
8. Ako dete ostavljate sa nekim, objasnite mu da će biti na sigurnom mestu sa tetom koja ga voli i da ćete se vi vratiti uskoro. Ako je u uzrastu kada može da razume, održite obećanje vezano za trajanje vašeg odsustva.
   
9. Starijem detetu koje ostavljate sa bebisiterom najavite to unapred, recite mu ko dolazi da ga čuva i koliko će to da traje.
10. Nemojte ''nestati'' čim se bebisiter pojavi, ostanite tu još neko vreme da se dete prilagodi na promenu u vašem prisustvu.
11. Recite detetu koliko ga volite, gde idete, kada se vraćate.
    
12. Obećajte (i, naravno, ispunite) nešto lepo kad se vratite: čitanje knjigice zajedno, crtanje, poklončić.
    
    Svako dete je jedinstveno. Svako će odgovoriti na različite načine u kontaktu sa strancima i u pokušaju odvajanja. Strah je sasvim normalna reakcija - samo još jedna faza u odrastanju. Budite spremni za važan zadatak da na različite načine pomognete razvoj svog deteta i imajte poverenja u njegove instinkte.
    
    

Svaki roditelj želi da podstakne dete da jede što bolje. Ipak, neke rečenice mogu biti kontraproduktivne.



Pročitajte šta roditelji izgovaraju, a šta deca ''čuju''.



1 . " Vidi kako tvoja sestra, brat, prijatelj to jede, zašto ti ne jedeš? "
Dete čuje ovo: " On / ona je bolja od mene jer to jede."
Umesto one rečenice, radije recite: " Znam dušo da je potrebno vremena da se nauči neki novi ukus. Sada ti se ne dopada, ali možda će doći vreme kada ćeš to zavoleti.''
Obrazloženje: Umesto da budite kod deteta osećanje manje vrednosti, vi mu poklanjate poverenje, i ulivate mu veru da će sve doći u svoje vreme.

2. " Nekada si voleo borovnice - ti si tako izbirljiv! "
Dete čuje ovo: "Ja sam izbirljiv, kada sam jednom to postao, uvek ću biti.''
Bolje od ovoga: nemojte pridavati pažnju probirljivosti. Umesto toga, učinite od obroka prijatno iskustvo za dete.
Obrazloženje: Izbegavajte etiketiranje dece epitetima kao što je " izbirljiv " jer je to normalna faza u razvoju, a ''etiketa'' je nešto trajno.

3. . " Poslednji put, NE! Ne možete dobiti sladoled! "
Prevod: " Ja nikad neću dobiti sladoled! "
Bolje je reći: " Ne možeš dobiti sladoled sad, pola sata pred ručak. Dobićeš ga tokom popodneva za užinu."
Obrazloženje: Deca prihvataju "ne" mnogo lakše kada znaju zašto ne mogu nešto da imaju i kada će ga ponovo imati.

4. " Nisi dovoljno jeo. Uzmi još nekoliko zalogaja i onda možeš da napustiš sto."
Prevod : "Mama / tata / ispražnjen tanjir (spoljni signali) su bolji u oceni da li sam gladan, nego to kako se ja osećam ''iznutra''.
Bolje je: "Proveri da li si sit i da li želiš još, jer je sledeći obrok tek za nekoliko sati.''
Obrazloženje: Kada decu ''zadužimo'' da procene koliko im je hrane dovoljno, ona se uče da upravljaju osećajem gladi i sitosti (ponekad ipak mogu da pogreše...imajte razumevanja :)

5. " Dobićete dezert, ako jedete povrće. "
Prevod: " Jedva čekam dan kada neću više morati da jedem povrće, već ću moći odmah da jedem slatkiše!"
Bolje od toga je: Umesto zakeranje pogađanja oko hrane, često ponudite ukusno spremljeno povrće koje će se detetu svideti. Na taj način promovišete model zdrave ishrane, a dete se ne oseća kao da ''trguje'' oko slatkiša.
Obrazloženje: Deca zavole hranu koju dobiju kao nagradu više nego tu istu hranu ako moraju da je jedu.

6. " Odlično si jeo! " (pokazujete oduševljenje ako dete pojede više iz tanjira)
Prevod : "Mama i tata su ponosni na mene kad pojedem više hrane ili ispraznim tanjir . "
Bolje je reći: " Uvek je odlično kada poslušaš svoj stomak!"
Obrazloženje: Hvaleći decu kad pojedu više, učimo ih koju količinu je poželjno da pojedu umesto da ''oslušnu'' svoj apetit, koja varira od obroka do obroka. To su kasnije ona deca koja moraju da isprazne tanjir I u 25 godina, kada ih više niko ne kontroliše.

7. " Pojedi ovo, to je dobro za tebe."
Dete čuje: " Ovo sigurno nije ukusno."
Bolje je to reći: " Mmmmm, ovo je baš dobro, liči na pastu koja ti se svidela pre par dana''.
Obrazloženje: Studije pokazuju da deca bolje prihvataju već poznate ukuse i da im treba uvek dati što više informacija o nečemu novom što im uvodimo u ishranu.

8. " Ako budete dobri u prodavnici, dobićete kolačić, " ili " Ako ne prestaneš da radiš to , nećeš dobiti sladoled večeras . "
Prevod: "Svaki put kada sam dobar, trebalo bi da dobijem poslasticu!"
Bolje od toga: Objasnite deci kako treba da se ponašaju i koje su posledice lošeg ponašanja, ali nemojte to ''vezivati'' za hranu. Ni za nagrađivanje, ni za kažnjavanje nemojte koristiti hranu.
Obrazloženje: Razmislite o dugoročnim efektima nagrađivanja, odnosno kažnjavanja hranom. U jednoj studiji iz 2003 g koja je obrađivala ponašanje vezano za ishranu, pokazalo se da odrasli koji pamte da su ih u detinjstvu nagrađivali hranom ili kažnjavali uskraćivanjem hrane imaju veći rizik za gojaznost ili bulimiju, odnosno opsednutost dijetama.

9. " Mi ne jedemo često tortu, jer je to loše."
Dete čuje: "Ja volim sve što je za mene loše (zadovoljstvo= loše) . "
Bolje je to reći: "Torta nije hrana koju treba jesti često, ali je svi volimo i radujemo se što ćemo je jesti ovog vikenda na rođendanu kod Milice. "
Obrazloženje: Označavanje hrane kao " dobre " i " loše " stvara predrasude oko ishrane . Umesto toga, učite decu kako da sve namirnice uklope u uravnoteženu ishranu.

10." Ne dopada ti se večera? Hoćeš da ti napravim nešto drugo? "
Prevod: "Ja nikada ne morate da pojedem ono čime nisam oduševljen, jer će mama / tata uvek naprave ono što volim! "
Bolje je to reći: "Svi smo dobili isti obrok za večeru, ponekad je to ono što volim ja, ponekad ono što voliš ti. Ili neko drugi iz porodice. Ne volimo svi isto, ali će doći i ''tvoje omiljeno'' na red.''
Obrazloženje: Zajednički obroci uče decu da je okupljanje oko njih porodična stvar. To ih podstiče da prihvate vremenom malo pomalo - sve veći izbor hrane.

Nikada ne potcenjujte moć onoga što govorite deci o hranu.

RODITELJSTVO

Zapazili ste da dete ima dara ili da je talentovano za muziku, slikanje...Protivno nekadašnjim uverenjima, izuzetne sposobnosti nisu date jednom zasvagda, već tokom života i te kako mogu biti podložne promenama. To zavisi od same prirode, intenziteta i vrste dara, a onda i od okruženja, porodičnog i kulturološkog.

Daroviti mogu biti i neupadljivi, povučeni, naizgled prosečni. Ajnštajn, koji je ponavljao razred, najbolji je i najčešće navođen primer za to. A ima i suprotnih primera. Čuveni naučnik Norbert Viner se često sećao svog vršnjaka Borisa Sidisa, apsolutnog „čuda od deteta“ koji je sa 12 godina mogao da drži komplikovana predavanja iz matematike studentima poslediplomcima, a kada je odrastao, nije bio u stanju da se uklopi u svoje okruženje, da zadrži poslove koji su odgovarali njegovim sposobnostima, prihvatao je i gubio i one koji su bili daleko ispod njegovih mogućnosti.

Jedno veliko istraživanje 1.500 darovite dece, koje je u prvoj polovini prošlog veka započeto u Kaliforniji, pokazalo je da su sva odrasla u intelektualno superiorne ljude, ali među njima nije bilo nikoga ko bi svojim genijem obeležio doba ili menjao svet!

Nekad su roditelji neuki, a dete genije. Nije uvek presudna intelektualna podrška, već je još važnije da se dete oseća sigurno, zaštićeno, prihvaćeno i podržano u nastojanju da se u nečemu što ga zanima i ostvari.

Događa se da roditelj darovitog deteta u jednom trenutku više nije u stanju da prati njegova interesovanja i reguliše aktivnosti kojima se bavi, da ga razume. Međutim, za dete je uvek veoma važno da zna da ga roditelj podržava, da je uvek tu i da je njegovo ponašanje motivisano ljubavlju i brigom. Dete se mentalno hrani baveći se onim čime je obdareno. Ako je darovito za ples, strašno je ako mu kažete: „Za tebe je bolje da se baviš matematikom“

Kad pedagozi primete da je dete po nečemu izuzetno, trebalo bi da sve što preduzimaju čine diskretno, u saradnji sa roditeljima, drugim kolegama i stručnjacima, a da na svaki način nastoje da se ne naruši integrisanost deteta u njegovo prirodno okruženje i vršnjačku grupu. Ne smeju ga pred drugom decom nepotrebno i neumereno hvaliti, pogotovo je nedopustivo da smisao tih pohvala bude, u stvari, prekor drugoj deci što ne postižu bolje i više. Ovu decu ne bi trebalo ni favorizovati, jer se tako dodatno izdvajaju od vršnjaka koji već mogu da imaju problem da prihvate nekog „drugačijeg“, te postoji opasnost ne samo da se dete oseti izolovanim i odbačenim, već da tako zaista i bude.

Darovitost apsolutno traži podršku i podsticaj. Takvo dete ume i da brzo prevaziđe svog učitelja! Dobra je okolnost što darovita deca danas imaju više nego ikad mogućnosti da korišćenjem kompjutera i Interneta saznaju sve što žele.
Izvor:
http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Da-li-razumete-darovito-dete.lt.html

RODITELJSTVO

Iako želite najbolje za svoje dete, ono što izgovarate nekada ne deluje pozitivno. Vaš uticaj je ogroman. Zato pročitajte neke naizgled ''nedužne fraze'' koje u ušima deteta dobijaju drugačiji smisao od onog koji mu vi pridajete.

''U šta se škola pretvorila, ko nam vaspitava decu!''
Roditelji treba da se odupru potrebi da kritikuju školu svoje dece, uključujući i fakultet, u prisustvu dece. Roditelji i nastavnici treba da budu tim koji zajedno radi na obrazovanju deteta. Deci je jako potrebno da imaju poverenja u svoje nastavnike i školu, ma kakva se ona vama činila. Odnos roditelja prema školi jako utiče na ponašanje deteta u školi.

''Fenomenalno obavljen posao!'' (ironična primedba kad dete NIJE uradilo nešto kako treba)
Ironija i sarkazam su okrutni kad je odnos prema detetu u pitanju. Roditelji bi trebalo da ih izbegavaju čak i u razgovoru sa drugim odraslim osobama u prisustvu dece. Decu pogađa omalovažavanje maskirano u ''humor''. A ako su suviše mala, ona to neće ni shvatiti, misliće bukvalno da je odlično što nisu sredila svoju sobu.

''Kakvo s..nje!''
Vodite računa o rečima koje izgovarate pred detetom, ako želite da ne govori ružne reči. Dobro vaspitanje podrazumeva i pažljivo izabran rečnik. Deca su ogledalo onoga što vide i čuju u kući!

''Izgorećeš od temperature!''
Mala deca ovako nešto bukvalno shvataju! Budite pažljivi kada izražavate zabrinutost za zdravlje svog deteta ili bilo čije zdravlje u prisustvu deteta. Decu uznemirava kada čuju da je neko bolestan. Roditelji bi trebalo da međusobno diskutuju bez deteta o bolesti, a da zatim prilagode objašnjenje  na način koji dete može da razume. Dete od 3 godine može pomisliti da će zaista izgoreti. Moj sin i ja bili smo na skijanju, on je imao 5 godina. Na stazi se čulo da je neko dete slomilo nogu. Došla je Gorska služba spasavanja i odnela dete u sankama. On tada ništa nije rekao, ali me je uveče sa ogromnim očima u krevetu tiho zapitao: ''Mama, da li su pronašli nogu onog deteta?''

''Umukni!''
Roditeljstvo zna da bude naporno, ali redovni napadi besa, verbalno maltretiranje deteta ili partnera i stalno treperenje nerava nije  ono što treba da se ''ponese'' iz detinjstva. Deca mnogo više uče gledajući nas, nego slušajući ono čemu nastojimo da ih naučimo. Moramo biti primer onoga u šta želimo da se oblikuju!

''Umiranje je kao kad se ide na spavanje.''
Neke teme nisu lake. Kako se rađaju deca? Kako se umire?... Međutim, objašnjenje da je umiranje kao odlazak na spavanje, umesto da umanji strah od umiranja može da napravi strah od odlaska na spavanje! Radije porazgovarajte sa psihologom kako da govorite o smrti sa detetom.

''Toliko sam debela!''
Bez obzira na to kako se osećate u svom telu, izbegavajte da  deci prenosite opsesiju dijetom ili težinom. Dete to čuje ovako: ''Mama ne voli kad je neko debeo i ja nikako ne smem da se udebljam jer ako ja budem debela, neću da se sviđam više mojoj mami''.

''Kažnjen si na mesec dana bez izlaska iz kuće!''
Da li ste sigurni da ćete ovo i sprovesti? Pretnja kaznom poput ove: ''Pozvaćemo policajca da te uhapsi jer si uništila zid u svojoj sobi!'' je pucanje iz prazne puške. Da bi imala vaspitni karakter, kazna mora da bude nešto realno što se zaista i dešava neposredno nakon učinjenog ''greha'' i odmah po njenom izricanju. Naravno da policija neće doći i sasvim je sigurno da vaše dete nije glupo i da će to odmah shvatiti. Ako niste u stanju da kaznu sprovedete u delo, nemojte uludo trošiti njenu moć. Dugotrajne kazne (npr. mesec dana neizlaženja iz kuće) su veoma teške za realizaciju, jednako kao i potpuno nerealni ''policajac''.

''Videćemo...''
Deca uglavnom ovo ''čitaju'' kao ''NE''. Ako nešto ne želite da učinite, to radije recite detetu, nego da ga držite u neizvesnosti sa ''videćemo...''. A ako zaista treba da razmislite, nemojte ni slučajno da zaboravite da se vratite na tu temu nakon promišljanja, jer dete sigurno nije zaboravilo da je za nešto što je njemu važno rečeno ''videćemo...''.

''Ne boj se!''
Da bi ste umirili strahove svog deteta, potrebno je mnogo više od ove fraze. Morate  da shvatite šta je to što ga plaši i da delujete na uzrok straha.  Prazna rečenica: ''Ne boj se...' ne pomaže mnogo.

''On je Srbin/Hrvat/Musliman/Ciganin, ali je sasvim OK.''
Ovo je samo po sebi diskriminacija. Bez obzira na to što ste rekli da je ta osoba OK, ovom rečenicom celu grupu ljudi (Srba/Hrvata/Muslimana/Roma) u glavi deteta dovodite u sumnju da zapravo nisu OK, a da je taj čovek izuzetak. Ovo je rečenica koja podstiče nacionalnu i versku netrpeljivost, iako na prvi pogled zvuči suprotno.

Iako nismo uvek u mogućnosti da filtriramo baš sve što govorimo deci, nije loše da imamo na umu neke rečenice obeležene ''crvenom zastavicom'' koje ne treba da nam se omaknu  ako želimo da podižemo zdravu, mentalno uravnoteženu i tolerantnu decu.

Roditeljstvo

Ako ste odlučili da dete poverite na čuvanje ''teti'', a ne vrtiću, znajte da to nije lako. Teško je naći pravu osobu u koju ćete imati poverenje, koju će dete zavoleti i koja će uz to sve obavljati kako valja. Preporuka od osobe kojoj je ''teta'' čuvala decu je, svakako, najvrednija. Ali i retka.


Evo saveta koji mogu pomoći:

1. Razgovarajte sa više prijavljenih osoba i ako vam se prva dopala. Treba je uporediti sa drugima.
2.  Uvek tražite preporuke. Pozovite telefonom osobe koje su unajmljivale ''tetu'' pre vas. Nikad bez preporuke!
3.  Napravite pripremu za taj razgovor. Da ne bi ste propustili bitno pitanje, stavite sve na papir.
4.  Dete upoznajte sa ''tetom'' tek kada ste sami napravili izbor. Tek tada vidite da li su se ''prepoznali'' ili je između njih ''loš fluid''.
5.  Dobro je i važno da ''teta'' bude zdrava. Osim propitivanja , nemate mnogo načina da se uverite u njeno zdravlje, ali pitajte.
6.  Jasno se dogovorite o ''tetinim'' zaduženjima. Stavite i to na papir. Da ne bude zabune i nezadovoljnih kasnije.
7.  Raspitajte se o plaćanju kod drugih. Nemojte odmah dati maksimalni iznos, da bi ste imali prostora za povišicu ako budete zadovoljni.
8.  Prvih dana budite prisutni vi, ili neko drugi blizak detetu, dok se ne navikne na ''tetu''.
9.  ''Teti'' detaljno objasnite detetov raspored aktivnosti tokom dana. Ona treba da nastavi na isti način. Uz to, saopštite joj i vaše osnovne principe u vaspitavanju. I to treba da poštuje. (ovaj deo nije lak za sprovođenje)
10.  Pre odlaska na posao ostavite odeću za taj dan spremnu. Da ne bi bilo nesuglasica.
11.  Ako ''teta'' sprema hranu, ostavite namirnice i dogovorite se oko načina spremanja i jelovnika.
12.  Pozovite povremeno (bez preterivanja) da čujete šta ima novo.
13.  Dogovorite vreme za šetnju i uverite se telefonom da se poštuje.
14.  Nagradite ''tetu'' za dopunski posao. Ako uradi nešto mimo dogovora, poklonite joj nešto, čokoladu za njeno dete, kartu za bioskop, neku kozmetiku, sapun, dezodorans. Obradovaće se, a vaš odnos će biti unapređen.
15.  Budite pažljivi prema ''teti''. Pozovite je na dečji rođendan ili slavu. To će joj pokazati da nije za vas samo običan radnik.
16.  Posmatrajte kako dete reaguje kada ''teta'' dolazi. Trebalo bi da se raduje.
17.  Ne očekujte da ''teta'' bude idealna. Niko ne može zameniti vas kod deteta. Ako u početku malo ''škripi'', dajte im vremena da se naviknu.
18.  Najvažnije je, svakako, da– ako je dete zadovoljno, budete i vi. Ja sam imala divnu ''tetu'' i izgubila joj trag. Sad želim da je ponovo nađem. Zelim vam takvu jednu od srca!