… ili priručnik da ne poludite dok se dete valja po podu.


Stara ja, ona koja nije imala decu i o njima nije ništa znala, često je prevrtala očima kada vidi dete kako urla u prodavnici, ili klinca na ulici kako se bacaka kao da ga drma struja. Uz naravno, prigodan komentar, kako je to razmežno i kako bih ja ovo ili ono…
Nova ja, koja je tek kad je dobila dete shvatila kakav se univerzum komplikovanosti i međusobnih veza, uzročnosti, pokušaja i grešaka, nelogičnosti, otvara pred njom, samo bi sa dubokim razumevanjem pogledala u pravcu roditelja, koji najčešće, crveneći se od stiga, gledaju kako da prekinu neprijatnu situaciju i ispara s lica mesta.
Jer, ta nova ja zna da dečiji ispadi besa, ili temper tantrums najčešće nisu deo “razmaženosti” deteta niti neko maltretiranje roditelja (mada, moramo priznati na to pomalo liči). Oni su najčešće notmalna razvojna faza deteta i ako im se pravilno pristupi, prolaze brzo i bez ikakvih posledica i po dete a i po roditeljsku psihu.
Preživela sam tantrume. Tri puta, bez posledica, verujte mi. I nekako sada sa setom se prisećam tih dana kada nam je najvećih roditeljski problem bio da li smo poklekli i detetu kupili čokoladicu, a rekli smo da nećemo. Ali taj period, od druge do treće godine zaista mi je bio jedan od težih, u roditeljskom smislu. I sa mojim živcima takođe. Činio me je da se osećam kao grozna majka koja zapravo nema pojma šta radi. A nije tako.
Nema magičnog trika. To bacakanje, 100 puta ne, durenje je u stvari njihov put da nađu svoje ja. Da naprave okvir u kojem će biti njihova slika. A naše je da im obezbedimo taj okvir, ma koliko to u tim momentima izgledalo besmisleno.
Teško je biti roditelj u tim momentima, kada za svakui sitnicu se nađe neko pametan i pametniji da ti kaže “nemoj to tako”. Ovi saveti vam možda neće pomoći da se izborite sa svojim detetom, ali ih pročitajte i razmislite, naći ćete neke svoje načine.

1. Budite spremni
Borba sa dečijim napadima besa može da bude naporna i mentalno, i emotivno i bogami fizički. Pripremite sebe da će se u narednom periodu (nekoliko meseci pa i duže) to dešavati. Često. “Programirajte se” da vas što manje pogađa i da ne reagujete emotivno, već trezveno, ili barem što trezvenije moguće. Stalno ponavljate u sebi da za razliku od odraslih, deca još nemaju mehanizme za kontrolu svojih emocija i da je to glavni razlog njihovog ponašanja. Setite se neke situacije koja je bila van vaše kontrole i kako ste se osećali. E, tako se oseća vaše dete.

2. Ne obazirite se na okolinu
Znam, ništa nije gore od javnog napada besa. Dok dete vrišti u kući, nekako se nađe način da se smiri, ali u radnji, prepunoj ljudi, dok vas svi prekorno gledaju? Teško. Zapamtite, šta god budete uradili, ljudi će komentarisati i imati mišljenje. Od onih koji će smatrati da vam je dete nevaspitano, do onih što bi “lupili po guzici i rešili problem”, preko savršenih mama i tata kojima se to nikad, ali nikad nije desilo.

Zato, pustite druge i radite ono što mislite da treba: budite tihi, smireni i probajte da detetu skrenete pažnju na nešto drugo. Ili čučnite, i tihim, staloženim glasom objasnite detetu zašto ne možete sada nešto (a najverovatnije da će to biti uzrok plača) i zagrlite ga. Ako dete ne raduje, prestanite aktivnosti i vratite se kući.

3. Izbegavajte “ne”
U ovom uzrastu, često se većina naše komunikacije s decom se odvija uz reči ne, nemoj. Iako deci moramo postaviti granice, probajte da izbegavate ove reči i da ih drugačije formulišete. Na primer, ako dete traži slatkiš, recite mu, umesto “ne može” – mislim da ćemo sačekati da prvo ručamo. Slatkiši nikad ne idu pre ručka, zar ne?
Naravno, ako dete hoće da pretrči ulicu nemate vremena za maštovitost u izražavanju. Ali zato ovoj reči sačuvajte težinu tako što je nećete prečesto koristiti.

4. Analizirajte
Posmatrajte malo ponašanje vašeg deteta. Vidite šta su okidači za napade. Da li ono samo ispituje granice, ili je iza neki stvarni problem. Moje najmlađe dete je bilo plačljivo (a nekada i sada iako ima skoro 5 godina) kada je gladno. Njeno ponašanje se menjalo drastično, a pritom nije umela da nam kaže da je gladna. Kada smo shvatili da je njoj potreban drugačiji ritam ishrane, plačljivost se drastično smanjila.

5. Gledajte dete u oči
I uvek uvek se spustite do njegovog nivoa. Ako se obraćate nekom iznad detetove visine, kako očekujete da dete primi poruku koju mu šaljete?
Ono što hoćete da kažete dete ne prima samo rečima, već i pomoću pogleda, govora tela. Veza očima vam omogućava da uspostavite čvršću vezu i lakše utičete na dete. Nemojte dozvoljavati sebi da se derete iz druge sobe, pokušavajući da prekinete ono što dete radi (moram priznati, ovo mi se dešavalo, i dešava još ponekad, i postidi me, jer znam koliko je glupo da dozvolim sebi da me emocije savladaju a dete korim upravo zbog iste stvari!).

6. Pripremite se da sprečite sledeći napad
Ako znate kako dete raduje, i kada su mu najčešći ispadi, spremite se da to sprečite. Neka vam očekivanja budu realistična, u tom uzrastu nemoguće je da ukinete napade besa. Ali, izbegavajte takozvane okidače – nemojte dete pospano voditi u kupovinu, kada je dete gladno ili umorno, nemojte se s njim naganjati oko sitnice, držite se rituala koje imate da bi predupredili napade. Ako negde idete, unapred dogovorite pravila: na primer, idemo kod Ane da se igramo, bilo bi lepo da se ne svađate oko igračaka. To su Anine igračke, i ne možemo ih nositi sa sobom kući. Ako ste negde i želite da krenete, upozorite dete nešto ranije – na primer pre nego što pođete iz parka, najavite mu jedno desetak minuta ranije, da bi moglo da se mentalno pripremi i završi započetu igru.

7. Budite uzor
Ovo se valjda podrazumeva, ali nije naodmet da ponovim: džaba pričate ako vaša dela ne podržavaju ono što govorite. Samo ako se vi ponašate u skladu sa onim što tražite od deteta, ono će znati da ste iskreni (i jednom) vas poslušati.

Daleko od toga da treba da budemo mašine, ali način na koji jedemo, hodamo, kontrolišemo emocije, obraćamo se prema bližnjima, vrlo verovatno će biti način na koji će se vaša deca ponašati, iako vam to ne deluje tako u momentu dok se valjaju po podu jer ste ih naljubaznije zamolili da obuku jaknu jer izlazite na -10.

8. Ne dozvolite sebi da se izgubite
Na ovoj stavki sam najčešće “padala”. Onog momenta kad padnem u vatru, iznerviram se ili počnem da se derem, 100 odsto je sigurno da neću smiriti dete, već će se na kraju, smiriti samo. Ali, tih dana ima i biće ih, kada je dete posebno nervozno, vi umorni i nemate baš mnogo živaca. Lakše će vam biti ako zadržite prisebnost i zdrav razum, ali ako se i desi da se izgubite, i to je život. Presaberite se i idite dalje. Moja omiljena mantra u vezi sa dečijim odrastanjem je “proći će”.

Izvor: Mamin svet

Roditeljstvo može biti veoma neprijatno iskustvo, posebno kada smo prepušteni na milost i nemilost našoj potpuno bezazlenoj, nevinoj deci.  Mala deca govore i rade samo ono što osećaju. Ovo rade potpuno prirodno, instinktivno. To uglavnom izaziva divljenje, ali u isto vreme, nekada može biti malo čudno. U trenutku kada, na primer, vaša ćerka sa najšarmantnijim izrazom čuđenja i najljupkijim osmehom, videvši čoveka na plaži uzvikuje: ’’Mama, vidi kako je čika dlakav!!!’’

Sa najviše neprijatnosti i strahovanja roditelji se suočavaju sa postupcima kojima njihovo dete, namerno ili slučajno, povređuje drugu decu. Deca će po reakciji roditelja odmah razumeti da to što su učinila ne nailazi na odobravanje, čak pre nego što sama vide rezultat svog postupka. Naravno, roditelji su užasnuti iiz očaja neretko traže da dete kaže drugom detetu, ili odrasloj osobi: ‘’Žao mi je." Mi se oslanjamo na te dve reči da bi smo se izvukli iz neprijatne situacije i ‘’sačuvali obraz’’ pred drugim roditeljima.
Ali, naše dete je zbunjeno. ‘’Kako se dogodilo da sam, pokušavajući da prođem, oborio tog dečaka i on je pao?! To misli vaš mališan od 3 godine.

Deca ne sagledavaju odmah situaciju na način kako to čine odrasli, niti reaguju u situaciji onako kako bi to učinili odrasli. Njima treba vise vremena da steknu iskustvo u određenoj situaciji i da ga obrade. Dete tek počinje da shvata šta se dogodilo, a već je pod ogromnim pritiskom mame i tate: ‘’Reci bati da ti je žao!’’,  kažu oni tonom koji nije baš prijatan.  Dete želi da zadovolji roditelje, ali je primorano  da koristi reči koje ne oseća kao prirodne, niti kao svoje. Uz to, treba da odglumi emociju koju ne doživljava.
Godinama sam slušala brojna prisilna izvinjenja.  Razumem potrebu roditelja za tim, ali moram da priznam da me taj postupak sekira.  Da bih se zaista izvinila nekome, taj postupak podrazumeva empatiju, a empatija se razvija i to je proces koji zahteva vreme. Tempo kojim se razvija empatija je različit za svako dete. Dakle, veoma često dete nije dostiglo u svom razvoju tačku na kojoj je spremno da razume, da oseti razlog za ivinjenje, a još manje je sposobno da reči koje izgovara oseti kao svoje.

Ono što još više brine je činjenica da dete koje je roditelj gurnuo pred drugo dete I naterao ga da kaže "izvini", dobija poruku da se izvinjavanjem svaka ‘’šteta’’ popravlja. Ono može da udari drugo dete, ali  kada kaže: ‘’Žao mi je!’’, sve je rešeno! Dete ne može da ‘’nauči empatiju’’ od prisiljavanja na neiskreno izvinjenje.

Pa, šta da radimo kad naše dete povredi nekoga?

Ako dete pokazuje tendenciju da povređuje drugu decu kada je umoro ili frustrirano,  najbolje da budete u blizini i da intervenišete pre nego što neko dete bude povređeno. Možete energično, nepokolebljivo reći: "Neću dozvoliti da ga udariš", zatim stvorite fizičku granicu između dece. Ili, prosto, zaustavite svoje dete u nameri da povredi drugo dete. Ako ste zakasnili, i dete je povređeno, trebalo bi da se vi sami izvinite povređenom detetu i njegovim roditeljima, a potom odmah sklonite svoje dete odatle – recite da je vreme da se ide kući. Generalno, kada se mala deca namerno ponašaju agresivno, ona vam zapravo, daju znak da se osećaju da su "van kontrole" i da je potrebno intervenisati.  Ne može se očekivati od njih da se sami kontrolišu, a još manje, da izraze žaljenje.

Ako je dete dovoljno odraslo da može da  razume izvinjenje i povredi slučajno drugo dete, i delje  je bolje ne terati dete da se izvinjava.  Bolje je sačekati da dete stekne uvid u situaciju i modelovati njegovo ponašanje sopstvenim primerom kao u primeru koji ću navesti.
... Otišala  sam do malog dečaka, njegova mama je rekla da su upravo skinuli konce sa rane na nozi koju koju je dobio u igri sa mojom ćerkom. Naravno, nije ga namerno povredila, ali je bila grublja nego što je trebalo. Rekla sam: "Jaoj, žao mi, užasno mi je žao, nadam se da ti cipela ne žulji ranu. Znam da je to jako osetljivo mesto na nozi.’’ Dečak mi je pokazao ranu, rekla sam sa žaljenjem: ‘’Vidim..’’,  a moja ćerka je tada obrisala suzice, prišla mu i izgovorila ‘’Žao mi je..’’

U nekim slučajevima, postoje bolji načini za iskupljenje od izvinjavanja, kada se reaguje  prirodno. Deca iskrenim gestovima pokazuju žaljenje. Dečak koji je gladi svog protivnika po leđima kada su sudare tokom utakmice, ili dete koje nudi igračku detetu koje plače, ili  ćerka koja poseže za ubrusom za brisanje  da skupi prosuti sok – to JESTE način izražavanja prave empatije.

Ako želimo da nam dete da izrazi svoje iskreno izvinjenje, moramo biti strpljivi i ne smemo da ga ‘’guramo’’. ''Dobar dan’’, ‘’Doviđenja’’, " Hvala ", sve su to reči kojima moramo učiti decu. Ali ‘’Izvini’’ je nešto što potiče od roditeljskih očekivanja. Budući da  je naš cilj je da se naše dete iskupi za svoje nedela zato što iskreno žali zbog njih, moramo mu dati vremena da pronađe ove reči u sebi kroz protok  vremena.

Mi smo moćni primeri  svojoj deci za sve što je ljudsko. Naučićemo ih da kažu: "Žao mi je" davanjem ličnog primera. Deca treba da čuju naša izvinjenja drugima. Ona treba da znaju da ljudska bića nisu savršena. Kada kažemo detetu: "Žao mi je, napravila sam grešku", dajemo mu dozvolu  da i ono može da je napravi.

Dok modeliramo izvinjenje, naša deca će  učiti i o opraštanju.  Deca mogu da razumeju greške svojih vršnjaka, i obično odmah oproste i vrate se da se igraju zajedno.  Nagradite svoje dete kad ispolji saosećanje. Ukoliko sa puno poverenja pustimo decu da razviju autentične društvene reakcije, učinićemo puno da razviju samopouzdanje i da postanu osetljivi i brižni ljudi.

Milica zna isuviše dobro šta znači osećati se ''drugačijom''. Gornji deo kupaćeg kostima nema šta da skrije, on ravno prijanja uz njeno telo i nema šta da ga popuni. Većina njenih drugarica ima menstruaciju, a ona čak nema ni nagoveštaj da bi se tako nešto moglo dogoditi. Sva je sitna i detinjasta. Dečaci ne vole takve devojčice.
Oboje su jako tužni i pitaju se da li je sa njima sve OK i da li će oni jednog dana izgledati kao njihovi vršnjaci.

Šta je to zakasneli pubertet?

Pubertet je vreme kada se telo menja i iz obličja dete transformiše se u telo odrasle osobe. Prvi znalk da dete ulazi u pubertet su promene na telu.

Kako znamo da je kod dečaka ili devojčice počeo pubertet?

Kod devojaka, primetiće se da se grudi razvijaju i da stidne dlačice rastu, rast u visinu je naglo ubrzan. Javlja se i prva menstruacija. Oblik tela se menja i od ''dečačkih proporcija'' stvara se mlada devojka koja ima ženstvene proprcije: kukove se šire i dobijaju se obline.

Kod dečaka, počinju da rastu stidne dlačice, zatim dlake na licu. Spljašnje genitalije, testisi i penis se povećavaju. Oblik tela se menja - ramena se šire, a celo telo postaje mišićavo.

Šta je uzrok ovih promena koje uočavamo na telu pubertetlija?

Ove promene su uzrokovane porastom nivoa polnih hormona testosterona kod dečaka i estrogena kod devojaka).

Kada normalno počinje pubertet?

Pubertet se odvija tokom više godina, a uzrast u kome počinje i završava se varira. Početak puberteta je obično u uzrasta od 7 do 13 godina za djevojčice, a negde između 9 i 15 godina za dečake, mada može biti ranije ili kasnije kod neke dece. Ovaj široki raspon uzrasta je normalan, i to je razlog zbog koga se neka deca razvijaju ranije, a neka kasnije od većine svojih vršnjaka.

Ponekad, međutim, mladi ljudi prođu kroz ovaj očekivani preiod za početak puberteta bez ikakvih promena tela. Tada govorimo o odloženom početku puberteta ili zakasnelom pubertetu.


Šta dovodi do kašnjenja pubertetskog razvoja?

Pubertet može da zakasni iz brojnih razloga.

- Familijarno kasniji pubertet

Najčešće, to je jednostavno obrazac rasta i razvoja u porodici. Mladić ili devojka mogu da pronađu roditelja, ujaka, tetku, braću, sestre, koji su se razvijali kasnije nego što je uobičajeno. Reč je o fiziološkoj pojavi, tzv porodično zakasnelom pubertetu koja ne zahteva lečenje. Ovi tinejdžeri će se na kraju razvijati normalno, samo kasnije nego većina njihovih vršnjaka.

- Zdravstveni problemi koji dovode do kašnjenja pubetreta

Međutim, i medicinski problemi mogu izazvati kašnjenja puberteta.
Deca sa hroničnim bolestima kao što su dijabetes, cistična fibroza, upalne bolesti creva, bolesti bubrega, mogu proći kroz pubertet u kasnijem uzrastu od vršnjaka. Pravilno lečenje i bolja kontrola ovih bolesti doprinose da se pubertet odvija na vreme.

Pothranjena deca – ona koja ne unose dovoljno hrane ili je ishrana loše izbalansirana, pa ne unose odgovarajuće hranljive materije takođe se mogu razviti kasnije od vršnjaka koji jedu zdravu, izbalansiranu ishranu. Na primer, tinejdžeri sa poremećajima u ishrani poput anoreksije nervoze često gube toliko u težini da njihova tela ne mogu pravilno razvijati. Devojke koje se bave vrhunskim sportovima mogu imati kašnjenje puberteta jer sportska aktivnost kojom se bave dovodi do nedovoljne uhranjenosti. Telu devojčice potrebna je određena količina masnog tkiva pre nego što uđe u pubertet i dobije prvu menstruaciju.

Za odloženi pubertet može biti odgovoran problem u funkcionisanju štitaste žlezde ili hipofize. Ove žlezde proizvode hormone važne za rast i razvoj tela.

Neki ljudi koji ne prolaze kroz pubertet u normalno vreme ima problema u genetskom materijalu (hromozomima koji su sačinjeni od DNK koji sadrži informacije za rast i razvoj tela). Poremećaji hromozoma mogu ometati normalne procese rasta.

Tarnerov sindrom je primer poremećaja broja hromozoma. Reč je o nedostatku jednog X hromozoma kod devojčica koji dovodi do izostanka razvoja jajnika i stvaranja polnih hormona. Žene koje imaju Tarnerov sindrom, niže su od vršnjakinja, obično nisu plodne, a mogu imati i druge zdravstvene probleme. Sada postoje ogućnosti da se ovim osobama pomogne da dostignu viši rast i ostvare polno sazrevanje.

Muškarci sa Klinefelterovim sindromom su rođeni sa još jednim X hromozomom (XXY umesto XY). Oni imaju kašnjenje seksualnog razvoja.

Šta lekari mogu da učine?

Dobra vest je da ako postoji problem, lekari obično mogu da pomogne tinejdžeru sa zakašnjenjem puberteta da razvija normalno. Dakle, ako ste zabrinuti jer vam se čini da se vaše dete ne razvija normalno, potrebno je da zakažete razgovor sa svojim pedijatrom.

Pored fizikalnog pregleda, lekar će uzeti detaljni anamnezu (istoriju bolesti). Pitaće vas o simptomima koje dete ima, o ranijim zdravstvenim problemima, o zdravstvenim problemima članova porodice, lekovima koje dete uzima, ishrani, tolerisanju namirnica, i brojnim drugim činjenicama od značaja za rast i razvoj. Ustanoviće obrazac rasta članova vaše porodice. Načiniće grafikon rasta deteta, da bi ustanovio da li njegov obrazac rasta ukazuje na problem, ili je reč o fiziološkoj varijanti rasta koja ne zahteva ispitivanje i lečenje. Doktor može tražiti da se provere funkcije žlezda sa unutrašnjim lučenjem: štitaste žlezde i hipofize, da se napravi kariotip (hromozomska mapa deteta) ili tražiti da se učine neka druga ispitivanja poput rentgenskog snimka doručja kako bi ustanovio tzv ''koštanu zrelost'' deteta.

U brojnim slučajevima, ustanoviće se da dete nema zdravstveni problem, već da je reč o fiziološkoj varijanti usporenog rasta i razvoja. Nekad će vas pedijatar uputiti na konsultativni pregled kod dečijeg endokrinologa, lekara koji je specijalizovan za lečenje dece i tinejdžera koji imaju probleme sa rastom i polnim sazrevanjem, i dece koja imaju poremećaje žlezda sa unutrašnjim lučenjem.

Poseban aspekt ovog problema je psihološki: neki tinejdžeri koji kasne sa razvojem mogu biti jako utučeni zbog toga što se razlikuju od vršnjaka uprkos tome što im je objašnjeno da samo treba malo da sačekaju. To čekanje čini im se beskrajnim. U nekim slučajevima, pedijatar endokrinolog se može odlučiti za kratkotrajnu primenu hormona koji pokrenu početak puberteta. Obično, kada se sa tretmanom prestane nekoliko meseci kasnije, sopstveni hormoni preuzmu pubertet ''u svoje ruke'' i nastave ceo proces do njegovog završetka. Hormonska terapija daje se i deci kod koje je ustanovljeno da zbog zdravstvenog problema pubertet neće spontano početi.

Suočavanje sa odloženim u pubertetom

Tinejdžeru zaista može biti jako teško da posmatra svoje drugare kako rastu i razvijaju se kada se ista stvar njmu ne dešava. Možete se osećati kao da ih nikada neće dostići. Deca su često nemilosrdna i zbijaju grube šale na račun nečijeg rasta, ravnig grudi ili piskavog glasa. Čak i kada lekar roditelji govore da će stvari na kraju biti u redu - čak i kada verujemo da su u pravu - teško je čekati na nešto što jako puno utiče na to kako sebe doživljavaš.

Ako vidite da je dete depresivno ili ima probleme u školu, potrebno je da se nađe osoba koja je oslonac u toj situaciji. To može biti neko kome dete veruje, ko je stariji i ima autoriteta, ili stručno lice, psiholog ili dečiji psihijatar. Ovakva osoba odigraće važnu ulogu u psihološkoj potpori tinejdžera koji pati i može mu pružiti podršku tako što će ponuditi mehanizme da se lakše nosi sa problemom. Ne treba potcenjivati psihološki aspekt ovog problema.

Odložen pubertet je težak za većinu tinejdžera, ali to je problem koji obično biva rešen sam od sebe.
Deco, potražite pomoć ako imate bilo kakvih nedoumica oko razvoja.
Roditelji, budite pažljivi, osluškujte svog tinejdžera, ne podcenjujte njegovu brigu, ispoljite maksimum empatije. I svi zajedno imajte na umu da se u većini slučajeva na kraju uhvati korak sa vršnjacima.

Narednih nedelja pokušavam da pomognem Lilijani da bude samostalna i iznenađena sam kako ona brzo obavlja postavljene zadatke. Kada je reč o njenoj netoleranciji prema drugaricama i drugovima, motrim na nju oprezno i neprestano.Nakon četiri nedelje Lilijanu ne možemo da prepoznamo. Sve je samostalnija i poslušnija, sve sigurnija u sebe. Ona povremeno pokušava da zadirkuje poneko dete i pritom se dogodi i da ga udari. Ali takvo ponašanje nestaje tokom narednih dana. Lilijana postaje strpljivija, a po njenom izrazu lica rekla bih i da je zadovoljnija. Majka je iznenađena, a kako mi se čini, i malo uznemirena.
Žena se odrekla posla koji je volela kako bi bila sa svojom porodicom. Ona želi da razmazi svog muža a naročito decu, da im odagna sve životne neprijatnosti, da bude tu uz njih onoliko koliko može. To je njen životni smisao, životni zadatak. Lilijanina majka često je razočarana jer deca ne znaju da cene njenu ljubav i njen trud i ne uzvraćaju joj na to onako kako bi ona želela. Majka smatra da su joj deca razmažena, sebična i nadmena. Ali to su ipak deca, rekla mi je. Ona želi da im olakša život. Samostalnost? Da, to mogu da nauče i u školi, objašnjava ona. Život nas ne mazi i pokazuje svoju surovu stranu još dok smo deca. Majka želi da pazi na svoju decu kao malo vode na dlanu i priznaje mi da ih rado služi i da deca tako zavise od nje. „Šta tu nije u redu?“, pita ona.

Nije svaka pomoć zaista korisna.

Postoje majke i očevi koji silno razmaze svoju decu, žele da im udovolje u svemu, onoliko koliko mogu, ispunjavaju sinovima i ćerkama svaku želju, žele da im život učine srećnijim, ispunjenijim i lakšim. Mnogi od njih iskusili su kao deca poteškoće i muke, nedostajali su im ljubav, sigurnost, razumevanje i oslonac i sada imaju samo jednu želju: da njihovoj deci bude bolje. Međutim, postoje i oni roditelji koji su u svom detinjstvu bili previše zbrinuti, zaštićeni i razmaženi, pa su i od svoje dece napravili bespomoćne i nesposobne ljude.

Sve se tako brzo dešava: stupimo u brak i čeznemo za decom. Zaklinjemo se da ćemo deci pokloniti svu ljubav, da će ona rasti u divnom okruženju, mislimo da će sve biti dobro i ispunjeni smo velikom nadom i radošću.

A onda na svet dođu deca. Neosetno, postaju centar porodice i zahtevaju od nas sve. I od samog početka ne ide tako lako kako smo o tome maštali. Nije lako uprkos svoj toj ljubavi! Postajemo obeshrabreni, bespomoćni. A kada čujemo kako prijateljici iz fitnes
kluba vaspitanje dece tako lako polazi za rukom – ona o tome priča uvek kada posle treninga odemo na kafu – osećamo se još bednije. Ne možemo više da podnesemo tu situaciju. Kao i sve one lepe mame iz dečjeg parka koje, čini se, sve s lakoćom drže pod kontrolom. Ne možemo da priznamo da imamo probleme. Mi to jednostavno ne možemo!

Čini se da su majke u odgajanju deteta često usamljene, osećaju se nesposobno i razočarano. Šta zaboga radim pogrešno? Kako da se nosimo s tim odgovornim zadatkom – to je najveći izazov koji postoji! Na to čovek jednostavno nije pripremljen.

Majka nam priča na kursu:

„Kada je naša ćerka došla na svet, bila sam oduševljena tim nedokučivim čudom života. Mogla sam satima da sedim i da posmatram to majušno biće koje smo mi stvorili. I znala sam: našem detetu će biti dobro. Ovo moje blago paziću kao kap vode na dlanu! Sve ću učiniti samo da ono bude srećno. I činila sam sve! Od početka sam mu ispunjavala svaku želju i trošila na to neizmernu energiju. Prošli su meseci dok nisam primetila da naša mala devojčica ima kontrolu nada mnom, da je nervozna i da me je potpuno okupirala. Pitala sam se šta to radim pogrešno, odrekla sam se sebe i svojih želja kako bih zadovoljila njene potrebe. Sada naša ćerka ima četiri godine. Plače od jutra do večeri, nikada ne želi da se igra sama, i to je neizdrživo. Naš brak trpi zbog toga, a moj muž dosta vremena provodi van kuće. Mislim da sam previše razmazila svoje dete i time sam uništila sve što sam imala!“

Beskrajno volimo svoju decu. Međutim, naša predanost nije uvek dovoljna. Jer deca u odrastanju moraju da ovladaju potrebnim veštinama kako bi izrasla u jake ljude, koji će znati da se snađu u svetu. Za roditelje je to dugotrajna i često zahtevna borba, ako ne i najodgovorniji zadatak koji moraju da obave, a to je sigurno teži i zahtevniji rad od univerzitetskih studija!

Mnogi roditelji otklanjaju svojoj deci i najmanju prepreku s puta i žele da ih sačuvaju od životnih teškoća. Pomažu deci koliko mogu, nesebično ih oslobađaju svakog tereta, neprestano se trude da im ispune svaku želju, samo da deci bude dobro. Ima mnogo roditelja koji se toliko namuče oko svoje dece da dovedu sebe do stanja fizičke i psihičke iscrpljenosti. A dete je i pored toga nezadovoljno, mrzovoljno i nezasito u svojim zahtevima.

„Moja petogodišnja Regula ne zna da se igra. Uvek je pripijena uz mene i pita me čime bi mogla da se zanima. A kada joj predložim nešto, ona odbija moje predloge. Regula jednostavno nije zainteresovana ni za šta. Neprestano me izaziva i želi da samo njoj posvećujem vreme. A kada joj ne ispunim zahteve, nastaje pakao: izaziva me svojom nepristojnošću, prosipa sirup na tepih, baca kutiju sa finim biserima niz stepenice i viče kako ću opet morati da se potrudim i da ih pokupim. Ponekad se namerno umaže dok jede, samo da bih ja morala ponovo da je presvlačim. Regula neće sama da se obuče. Nijednom nije sama obula patofne. A kada ja to neću da uradim umesto nje, nastane haos! Ja se tako iznova mirim sa situacijom, uslužim je zbog mira u kući ili, bolje rečeno, zato što ne mogu više da podnesem njene scene. Nemam više živaca ni snage. Zbog tako užasnih scena ponekad poželim da je nikad nisam rodila.“

Nije svaka pomoć korisna! Na mojim kursevima zahtevam od roditelja da opišu kako bi se oni osećali da su nesamostalni. Tada ih zamolim da ovu knjigu odlože na pet minuta i da počnu da razmišljaju kao nesamostalne osobe. Molim vas da zapišete svoja razmišljanja na ovu temu i da ih zatim pročitate.
Na moje pitanje kako se oseća osoba koja je nesamostalna, polaznici kursa su napisali:

• „Ne bih bio samouveren, bio bih obeshrabren i neraspoložen, osećao bih da ne mogu ništa da uradim sam.“
• „Oslanjao bih se na druge umesto na sebe.“
• „Osećao bih se nesposobnim u odnosu na partnera, oslanjao bih se na njega. Često bih partnera pitao za mišljenje kako bih shvatio da li je to što radim dobro ili nije.“
• „Sumnjao bih u sebe, potcenjivao bih druge i mučio bih svoje kolege i svog partnera.“
• „Bio bih osetljiv na kritiku zato što sam nesiguran u sebe.“
• „Osećao bih se bespomoćnim u nepoznatim situacijama ili konfliktima koji moraju da se razreše. Mislim da bih loše procenjivao šta treba da uradim.“
• „Bio bih prepušten sebi, ne bih prihvatao novine jer bih ih se plašio.“
• „Bežao bih od odgovornosti, zavisio bih od drugih.“
• „Mislim da bih imao duboki osećaj beskorisnosti.“
• „Mislim da bih bio egoista.“
• „Ne bih mogao iskreno da volim jer bih se suviše bavio sobom.“

Jedna polaznica kursa je rekla:

„Nesamostalna osoba možda bi i mogla na neki način da se oseća dobro, ako bi živela u okruženju koje jeskrojeno prema njoj. Nesamostalnost ima i svojih prednosti. Ipak, nesamostalnim osobama neophodna je pomoć da bi izrazile svoje želje, one nikada ne odrastu.“

Jedan otac je napisao:

„Kada bismo bili nesamostalni, ne bismo znali da ispoljimo svoja osećanja. Ne bismo se osećali prihvaćenima u nekom društvu, niko nas ne bi shvatao ozbiljno, a ni mi ne bismo nikog shvatali ozbiljno.“

Mnogi roditelji previše razmaze svoju decu. Zato im dajem zadatak da zapišu kako se oseća nesamostalno dete.
Polaznica kursa opisuje:

Nesamostalno dete oseća se otprilike ovako:
„Ja ovo ne mogu sam. Bez odraslih sam bespomoćan. Drugi sve znaju mnogo bolje od mene i zato ništa i ne pokušavam da uradim i radije ih posmatram. Osećam se glupim, nesposobnim i manje vrednim. Nemam svoje ideje, jer nisam motivisan i zato sam lenj. Ne znam šta je to uspeh jer odrasli sve obavljaju umesto mene.

Ljubomoran sam na moje samostalne drugove i nekada pokušavam da im se svetim. Često sam mrzovoljan i neraspoložen, zloban, neprijatan i prkosan.

Odrasli moraju za mene uvek da budu tu kako bi mi ispunili želje. Želim da se uvek posvete samo meni, inače mi postaje dosadno i zato pravim gluposti ili jednostavno dangubim.

Upuštam se rado u teške rasprave sa roditeljima kako bih ih privoleo da mi ispune želje. Ne uživam ni u čijem društvu i osećam se usamljeno, jer me drugi izbegavaju.“

Kada mi je polaznica kursa predala papir, rekla je:

„Nakon zapisanih rečenica o tome kako se osećaju nesamostalna deca, shvatam da su razmaženost i zavisnost od drugih velika prepreka za dečake i devojčice.“

Druga polaznica kursa, koja se žalila na depresiju, rekla je:

„Nesamostalno dete misli da ne može samo da obavi svakodnevne zadatke zato što to umesto njega čine odrasli. Rečenice kao što su: ’Za to si još uvek mali’ navode dete da sumnja u svoje sposobnosti. Dete zavisi od svojih roditelja. Ta zavisnost nastaje zato što odrasli određuju za šta je dete sposobno, a za šta nije. Dakle, detetu postaje dosadno. Ono takođe ne uči da snosi odgovornost i posledice za svoja dela. Dete postaje lenjo, sebično i iskorišćava druge.
I sama sam do nedavno bila dete. Nažalost, nesamostalna sam i veoma se plašim da ću nešto uraditi pogrešno. Osećam se beskorisno i duboko obeshrabreno jer ne znam da li bih sama mogla nešto da ostvarim i promenim. Pošto mi nedostaju pozitivna iskustva, plašim se da preuzmem kontrolu nad svojim životom. Predajem se, zadovoljavam se time da ovako živim i radije stvari prepuštam drugima.

Nesamostalnost vas čini nesrećnim, jer niste iskusili uspeh zahvaljujući kome možete da kažete: ’Ja sam uradio to i to.’ Deci su potrebna korisna iskustva da bi postala samostalna!“

Naravno, ovo se ne odnosi na svako zaštićeno dete. Sigurno je ipak to da nesamostalno dete, dakle dete koje zavisi od drugih, gubi osećanje samovrednovanja. Dete je nesigurno i kada svoje mane prikriva nepristojnošću, nametljivošću, kukanjem ili agresivnošću. Dete je često uplašeno i ćutljivo, u svakom slučaju mnogo zahteva od roditelja, od odraslih.

„Nesamostalno dete misli da ne može samo da obavi svakodnevne zadatke zato što to umesto njega čine odrasli. Rečenice kao što su: ’Za to si još uvek mali’ navode dete da sumnja u svoje sposobnosti. Dete zavisi od svojih roditelja.“ U obdaništu su takva deca najčešće pasivna. Nedostaje im samopoverenje i uplašena su. Ne umeju da se snađu u nepoznatim situacijama. U obdaništu nisu opuštena, osećaju se bespomoćno i napušteno. A kada deca odrastu, neće više biti roditelja koji će moći brzo da reše njihove probleme. Tako se naša velika i dobronamerna briga za decu okreće protiv njih. „Ne, to sigurno ne bismo želeli!“

Činjenica je: ako detetu otklonimo sve neprijatnosti s puta, ako ga služimo i previše ga razmazimo, oduzimamo mu iz ruku kontrolu nad sopstvenim životom. Dete možemo da sputamo našom prevelikom ljubavlju. Kao rezultat svega nastaje čovek koji je nesposoban za život. Najgore je to što detetu sebično ponašanje neće olakšati život, ono neće moći da izgradi i neguje zdrave odnose jer, osim roditelja, niko neće želeti da prihvati njegovu razmaženost.

„Zar nije previše tražiti od deteta da bude samostalno? Naše dete je još malo. I želela bih da ono još nekoliko godina bude uz mene. Tako je milo! I ko zna da li će za nekoliko godina i dalje biti tako slatko. Iskreno, želim da moje dete još malo zavisi od mene. Ionako će kroz život naučiti da bude samostalno.“

Deca roditelja koji imaju ovakav stav nisu (naročito ne u pubertetu) samostalna i neće znati kako da se snađu u ovom surovom svetu. Da li im zaista želimo tako nešto?
Ne zavaravajmo se: imala sam iskustva s mnogom decom koja su morala da se bore sa neispunjenošću i nesigurnošću, s decom koja nisu znala da budu samostalna zato što su im roditelji – često iz dobre namere i brige – to uskratili.

Nije svaka pomoć zaista korisna. Nesamostalno dete koje je centar porodice postavlja svom okruženju neverovatne zahteve i postaje tiranin. Pošto mu se roditelji ne suprotstavljaju, dete nije naučilo kako da se suoči s neprijatnošću.
Želela bih da napišete par reči o tome kako se oseća samostalno dete. Još jednom vas molim da knjigu odložite sa strane i razmislite o tome pre nego što nastavite da je čitate.

• Dete ima poverenja u sebe i ima zdravo osećanje samovrednovanja.
• Dete je aktivno.
• Dete je okrenuto stvarnosti.
• Dete se oseća korisnim. Njemu se može nešto poveriti.
• Dete je spontano.
• Dete je željno znanja i ima izraženu radoznalost prema svetu i životu.
• Dete je motivisano, igra se i postiže sve posvećenošću, motivacijom i strpljenjem.
• Dete može da isplanira svoj dan onako kako ono želi.
• Dete se ne obeshrabruje tako lako. Kada u nečemu ne uspe, prihvata to. Sledeći put će sigurno biti bolje.
• Dete može da brani svoj stav i svoje mišljenje. Zato ono pred grupom poznatih ili nepoznatih ljudi ima hrabrosti da kaže „ne“.
• Dete ima prijatelje, može aktivno da učestvuje u svom socijalnom okruženju.
• Dete drugi shvataju ozbiljno i ono shvata ozbiljno druge.
• Dete može, prema svom uzrastu, da preuzme odgovornost.

Pod samostalnošću ne podrazumevam to da dete može da uradi sve što zamisli. Mislim da roditelji ne bi trebalo da detetu dozvole baš sve. Znamo da dete još nije sposobno da samo postavi granice u onome što radi.

„Nesamostalno dete koje je centar porodice postavlja svom okruženju neverovatne zahteve i postaje tiranin. Pošto mu se roditelji ne suprotstavljaju, dete nije naučilo kako da se suoči s neprijatnošću.“ Samostalnost o kojoj ovde govorim suprotstavlja se zavisnosti od drugih i upućenosti na druge. Deci je, već u ranom periodu života, potrebno da urade nešto sama, bez pomoći odraslih, i sposobna su za to.

Objasniću vam, kroz primere, kako bi to trebalo da izgleda u praksi.

„Pomozi mi da to uradim sam!“ Ova rečenica jeste srž Montesori metode.

Posmatrala sam majku i jednogodišnju ćerku kako stoje na niskom ivičnjaku. U uskoj uličici gotovo da nije bilo saobraćaja. Dakle, nije bilo nikakve opasnosti. Devojčica je želela da se zabavi, pa se iznova pela na ivičnjak i iznova je silazila s njega. Iz straha da će se devojčica povrediti, majka ju je uhvatila za ruku i po dvadeseti put joj je rekla:

„Pazi, inače ćeš pasti!“

Devojčici nije uspelo da se otrgne iz majčine ruke, naljutila se, počela je da vrišti i htela je da je majka nosi.

Kakvu šansu je devojčica propustila: da radosno nauči svoje prvo penjanje uz stepenice! Šta je jedna mala nezgoda u odnosu na mogućnost da dete oseti delić svoje nezavisnosti?

Na stepenicama stoji Marija Ana, koja ima petnaest meseci. Devojčica se drži čvrsto za gelender i želi da istraži svaki ugao. Ja stojim nekoliko koraka dalje i napeto je posmatram. Ona me gleda radoznalo, zatim pokazuje na mačku koja se čisti na odmaralištu. Marija Ana vrišti od zadovoljstva i polako se penje uz stepenice, neumorno brblja i pokazuje mi mrava i papirić od bombone na stepeniku. Majka nam se približavala posmatrajući da li je sve u redu, a u razgovoru koji je usledio, ukazala sam majci na to koliko je njena mala ćerka samostalna.
„Znate li da se Marija Ana jednom saplela i da je pala niz stepenice, ali se nije povredila. Zbog toga sam prebacivala sebi. I pored toga, ponovo sam je pustila da se sama penje na gornji sprat. Gornji deo kuće je odvojen i mislim da je prilično bezbedan za dete. I ako se Marija Ana ponovo saplete, držaće se čvrsto za gelender. Da li bih bila u pravu kada bih je zbog svog straha sprečila u toj avanturi? Mislim da ne bih, zar ne?“

Često potcenjujemo decu. Dečje sposobnosti mnogo su veće nego što možemo da naslutimo. Na moj kurs često dolaze izrazito srećni roditelji koji mi govore:

„To je neverovatno! Nisam znao šta moje dete sve može da uradi. I sada je ono zadovoljnije, spretnije i strpljivije nego ranije, kada sam ga ja štitio i nadzirao.“

Dozvoliti deci da budu samostalna nije uvek prijatno i zahteva od nas strpljenje, kao i odricanje od našeg uobičajenog radnog tempa. Međutim, kada dete postane samostalno, u tome uživa cela porodica. Deca će retko zavisiti od nas a samim tim ćemo i mi imati više vremena za opuštanje.

IZVOR: Detinjarije

Ako dete ima jedan ili više ovih znakova, odvedite ga svom lekaru ili fizijatru.

Roditeljstvo

Prema saznanjima naučnika, deca koji dodiruju, opipavaju, isprobavaju  ili razbacuju predmete – a posebno hranu,ustvari samo stalno prikupljaju informacije o svetu oko sebe.  Dete je rođeno i njegova glavica je ''neispisani’’ beli list papira u koji ono sada besomučno beleži nove informacije.

Psiholozi su testirali 72 dece uzrasta 16 meseci  tako što sui m pokazivali određeni broj predmeta. Želeli su da otkriju da li je dete u stanju da upamti njihova imena. Oni koji su napravili više nereda bili su bolji u učenju i pamćenju reči.

Doktor Larissa Samuelson  sa saradnicima u Iowa univerzitetu je sprovela istraživanje nakon koga je zaključila: ‘’Vaše dete koje sedi u stoličici za hranjenje, brlja ručicama po tanjiru i razbacuje hranu, upravo najozbiljnije uči i ova saznanje su neprocenjiva u njegovom razvoju.’’
Svako od dece koje je bilo uključeno u istraživanje je dobilo nekoliko mekanih predmeta uključujući džem od jagoda, sir, umak od čokolade i zobenu kašu.

Istraživači su otkrili da deca koja se u svojim aktivnostima ne ustručavaju da se isprljaju, pa tako hvataju ili prinose ustima stvari na koje naiđu, tačno imenuju mnogo više predmeta od dece 'čistunaca' koji samo upiru prstom u predmete.

Lynn Perry koja je učestvovala  u istraživanju kaže da su deca  koja su napravila nered pravilno identifikovala 70% predmeta, dok su ‘’uredni’’ prepoznali 50 %.

Tokom israživanja deca su bila podeljena u dve grupe. Jedni su sedili u stolici za hranjenje, a drugi za stolom. Oni u stolici pokazali su bolje rezultate, što prema mišljenju istraživača pokazuje kako je hranjenje povezano s učenjem.  Pokazalo se da su deca u stolici napravila više nereda jer znaju da tamo to mogu činiti. Ali, igranje s hranom učinilo je da  bolje nauče nazive namirnica.

U izvještaj pod nazivom Highchair Philosophers koji je objavljen u časopisu Developmental Science navedeno je kako je aktivno istraživanje dodirom važno za djecu kako bi prepoznala šta je šta.

Zamislite da imate dve šolje. U jednoj je mleko u drugoj beli fondan za kolače. Vizualne informacije bit će od male pomoći, ali ako dete stavi prstić u tekuće mleko i u gustu lepljivu smesu, brže će shvatiti šta je šta. (Setimo se Marfijevog pravila za rad u laboratoriji:  ‘’Vrela epruveta izgleda isto kao i hladna’’ )

Prošle godine je sprovedeno još jedno istraživanje koje je pokazalo da su ljudi koji rade u neredu produktivniji.  Nemački  naučnici otkrili su da ljudi bolje razmišljaju kada su okruženi haosom, jer im je sve na dohvat ruke.

Poznate osobe koje su radile u neredu su fizičar Albert Einstein i književnik Roald Dahl.

Iz svakodnevne prakse

Roditelji dovode šestomesečnu bebu na redovni sistematski pregled. On je lepo raste i razvoj je u skladu sa očekivanjima za uzrast. Roditelji se žale da beba ne spava dobro. Naknadnim ispitivanjem ustanovila sam da se od rođenja hrani majčinim mlekom i dohranjuje na bočicu mlečnom formulom i da uvek zaspi pre nego što se stavi u krevetac, bez obzira da li je reč o dnevnom ili noćnom spavanju. Ponekad majka zaspi sa bebom na krevetu. Kada se beba probudi roditelji odu do njenog krevetića, obično je ponovo nahrane (na dojci ili na bočicu) i opet, nakon što zaspi, spuste je u krevetić. Beba spava najduže 2-4 sati u ''bloku''.
Na pregledu to je spokojno, veselo muško odojče, veoma napredno, koje nema izgled bolesnika.


KAKO POMOĆI OVIM NEISPAVANiM RODITELJIMA?

Beba uzrasta 6 meseci trebalo bi da ima već formiranu naviku noćnog spavanja po 6-8 sati ''u bloku''. Ovde je potrebno izmeniti pogrešno formiranu naviku uspavljivanja. Budući da su roditelji noću veoma umorni, sa promenom navike bi trebalo početi kod dnevnog spavanja, kada su manje umorni. Majci se savetuje da nastavi sa dojenjem koliko god je to moguće. Beba koja doji budi se nešto češće od bebe koja je na ishrani mlečnom formulom. Potrebno je da se beba nahrani i da se zatim vrati u postelji dok je pospana, ali dok je JOŠ UVEK budna. Beba treba da se nauči samoregulaciji uspavljivanja, koja je privremeno ''izgubljena'' pogrešnim načinom uspavljivanja. Spuštajući bebu u postelju tek nakon što je zaspala na dojci (ili sa bočicom u ustima) mi podstičemo njena očekivanja da će majka uvek biti prisutna kad god treba da zaspi. Kada se tokom noći probudi, beba će plakati, roditelji će doći i na taj način će se navika da roditelji moraju biti prisutni - ukoreniti još jače. Beba želi da spava samo u prisustvu roditelja. Ovo stanje se zove ''utrenirano noćno buđenje'' .

Roditelji treba da spuste bebu u njen krevetić kada je pospana, ali budna. Deca treba da spavaju u svom krevetu samostalno bez udruženog spavača - majke ili oca. Naravno, treba da joj stavite na znanje da nije sama i da ste vi tu. Ali ne i da spavate zajedno. Ako vam zaspi na rukama – to je ''spavanje zajedno''. Učenjem na samostalno spavanje u krevetiću dete formira obrazac spavanja u okruženju koje mu je poznato i koje za to služi (njegov krevetac) i kada se noću probudi u svom krevetcu, prepoznaće ga kao mesto gde se spava i spontano će utonuti u san ponovo, ne dozivajući vas plačem. Roditelji treba da razumeju da je san fiziološki proces i da ne mogu da kontrolišu KADA će dete spavati, ali da mogu da utiču na okruženje i okolnosti u kojima će spavati. Porodice sa doslednom rutinom odlaska na spavanje imaju manje problema i ''borbe'' sa bebama i malom decom. Dete u tim okolnostima ima kontrolu nad rutinom i zna unapred šta se očekuje i šta će dalje biti. Roditelji treba da postave jasna pravila te rutine – završeno je hranjenje, odlazak na nošu, kupanje, roditelj stavilja dete u krevet, dete zatim treba da spava. Ne bi trebalo da bude izlaska iz kreveta nakon toga zbog jela, televizije, računarskih igrica i slično. To vodi u borbu i pogađanje kao na pijaci. Ove navike se formiraju još kod odojčeta, onako kako je opisano. Omiljena igračka u krevetiću može da pomogne kod straha od odvajanja i može da uteši kod noćnog buđenja.

Ovi roditelji su poslušali savet. Nije sve išlo baš glatko, ali je na kraju urodilo plodom.
Imajte na umu da se loše navike jako lako formiraju, a veoma teško iskorenjuju i zato - prepoznajte ih na vreme.

RODITELJSTVO

Iako želite najbolje za svoje dete, ono što izgovarate nekada ne deluje pozitivno. Vaš uticaj je ogroman. Zato pročitajte neke naizgled ''nedužne fraze'' koje u ušima deteta dobijaju drugačiji smisao od onog koji mu vi pridajete.

''U šta se škola pretvorila, ko nam vaspitava decu!''
Roditelji treba da se odupru potrebi da kritikuju školu svoje dece, uključujući i fakultet, u prisustvu dece. Roditelji i nastavnici treba da budu tim koji zajedno radi na obrazovanju deteta. Deci je jako potrebno da imaju poverenja u svoje nastavnike i školu, ma kakva se ona vama činila. Odnos roditelja prema školi jako utiče na ponašanje deteta u školi.

''Fenomenalno obavljen posao!'' (ironična primedba kad dete NIJE uradilo nešto kako treba)
Ironija i sarkazam su okrutni kad je odnos prema detetu u pitanju. Roditelji bi trebalo da ih izbegavaju čak i u razgovoru sa drugim odraslim osobama u prisustvu dece. Decu pogađa omalovažavanje maskirano u ''humor''. A ako su suviše mala, ona to neće ni shvatiti, misliće bukvalno da je odlično što nisu sredila svoju sobu.

''Kakvo s..nje!''
Vodite računa o rečima koje izgovarate pred detetom, ako želite da ne govori ružne reči. Dobro vaspitanje podrazumeva i pažljivo izabran rečnik. Deca su ogledalo onoga što vide i čuju u kući!

''Izgorećeš od temperature!''
Mala deca ovako nešto bukvalno shvataju! Budite pažljivi kada izražavate zabrinutost za zdravlje svog deteta ili bilo čije zdravlje u prisustvu deteta. Decu uznemirava kada čuju da je neko bolestan. Roditelji bi trebalo da međusobno diskutuju bez deteta o bolesti, a da zatim prilagode objašnjenje  na način koji dete može da razume. Dete od 3 godine može pomisliti da će zaista izgoreti. Moj sin i ja bili smo na skijanju, on je imao 5 godina. Na stazi se čulo da je neko dete slomilo nogu. Došla je Gorska služba spasavanja i odnela dete u sankama. On tada ništa nije rekao, ali me je uveče sa ogromnim očima u krevetu tiho zapitao: ''Mama, da li su pronašli nogu onog deteta?''

''Umukni!''
Roditeljstvo zna da bude naporno, ali redovni napadi besa, verbalno maltretiranje deteta ili partnera i stalno treperenje nerava nije  ono što treba da se ''ponese'' iz detinjstva. Deca mnogo više uče gledajući nas, nego slušajući ono čemu nastojimo da ih naučimo. Moramo biti primer onoga u šta želimo da se oblikuju!

''Umiranje je kao kad se ide na spavanje.''
Neke teme nisu lake. Kako se rađaju deca? Kako se umire?... Međutim, objašnjenje da je umiranje kao odlazak na spavanje, umesto da umanji strah od umiranja može da napravi strah od odlaska na spavanje! Radije porazgovarajte sa psihologom kako da govorite o smrti sa detetom.

''Toliko sam debela!''
Bez obzira na to kako se osećate u svom telu, izbegavajte da  deci prenosite opsesiju dijetom ili težinom. Dete to čuje ovako: ''Mama ne voli kad je neko debeo i ja nikako ne smem da se udebljam jer ako ja budem debela, neću da se sviđam više mojoj mami''.

''Kažnjen si na mesec dana bez izlaska iz kuće!''
Da li ste sigurni da ćete ovo i sprovesti? Pretnja kaznom poput ove: ''Pozvaćemo policajca da te uhapsi jer si uništila zid u svojoj sobi!'' je pucanje iz prazne puške. Da bi imala vaspitni karakter, kazna mora da bude nešto realno što se zaista i dešava neposredno nakon učinjenog ''greha'' i odmah po njenom izricanju. Naravno da policija neće doći i sasvim je sigurno da vaše dete nije glupo i da će to odmah shvatiti. Ako niste u stanju da kaznu sprovedete u delo, nemojte uludo trošiti njenu moć. Dugotrajne kazne (npr. mesec dana neizlaženja iz kuće) su veoma teške za realizaciju, jednako kao i potpuno nerealni ''policajac''.

''Videćemo...''
Deca uglavnom ovo ''čitaju'' kao ''NE''. Ako nešto ne želite da učinite, to radije recite detetu, nego da ga držite u neizvesnosti sa ''videćemo...''. A ako zaista treba da razmislite, nemojte ni slučajno da zaboravite da se vratite na tu temu nakon promišljanja, jer dete sigurno nije zaboravilo da je za nešto što je njemu važno rečeno ''videćemo...''.

''Ne boj se!''
Da bi ste umirili strahove svog deteta, potrebno je mnogo više od ove fraze. Morate  da shvatite šta je to što ga plaši i da delujete na uzrok straha.  Prazna rečenica: ''Ne boj se...' ne pomaže mnogo.

''On je Srbin/Hrvat/Musliman/Ciganin, ali je sasvim OK.''
Ovo je samo po sebi diskriminacija. Bez obzira na to što ste rekli da je ta osoba OK, ovom rečenicom celu grupu ljudi (Srba/Hrvata/Muslimana/Roma) u glavi deteta dovodite u sumnju da zapravo nisu OK, a da je taj čovek izuzetak. Ovo je rečenica koja podstiče nacionalnu i versku netrpeljivost, iako na prvi pogled zvuči suprotno.

Iako nismo uvek u mogućnosti da filtriramo baš sve što govorimo deci, nije loše da imamo na umu neke rečenice obeležene ''crvenom zastavicom'' koje ne treba da nam se omaknu  ako želimo da podižemo zdravu, mentalno uravnoteženu i tolerantnu decu.