Roditeljstvo može biti veoma neprijatno iskustvo, posebno kada smo prepušteni na milost i nemilost našoj potpuno bezazlenoj, nevinoj deci.  Mala deca govore i rade samo ono što osećaju. Ovo rade potpuno prirodno, instinktivno. To uglavnom izaziva divljenje, ali u isto vreme, nekada može biti malo čudno. U trenutku kada, na primer, vaša ćerka sa najšarmantnijim izrazom čuđenja i najljupkijim osmehom, videvši čoveka na plaži uzvikuje: ’’Mama, vidi kako je čika dlakav!!!’’

Sa najviše neprijatnosti i strahovanja roditelji se suočavaju sa postupcima kojima njihovo dete, namerno ili slučajno, povređuje drugu decu. Deca će po reakciji roditelja odmah razumeti da to što su učinila ne nailazi na odobravanje, čak pre nego što sama vide rezultat svog postupka. Naravno, roditelji su užasnuti iiz očaja neretko traže da dete kaže drugom detetu, ili odrasloj osobi: ‘’Žao mi je." Mi se oslanjamo na te dve reči da bi smo se izvukli iz neprijatne situacije i ‘’sačuvali obraz’’ pred drugim roditeljima.
Ali, naše dete je zbunjeno. ‘’Kako se dogodilo da sam, pokušavajući da prođem, oborio tog dečaka i on je pao?! To misli vaš mališan od 3 godine.

Deca ne sagledavaju odmah situaciju na način kako to čine odrasli, niti reaguju u situaciji onako kako bi to učinili odrasli. Njima treba vise vremena da steknu iskustvo u određenoj situaciji i da ga obrade. Dete tek počinje da shvata šta se dogodilo, a već je pod ogromnim pritiskom mame i tate: ‘’Reci bati da ti je žao!’’,  kažu oni tonom koji nije baš prijatan.  Dete želi da zadovolji roditelje, ali je primorano  da koristi reči koje ne oseća kao prirodne, niti kao svoje. Uz to, treba da odglumi emociju koju ne doživljava.
Godinama sam slušala brojna prisilna izvinjenja.  Razumem potrebu roditelja za tim, ali moram da priznam da me taj postupak sekira.  Da bih se zaista izvinila nekome, taj postupak podrazumeva empatiju, a empatija se razvija i to je proces koji zahteva vreme. Tempo kojim se razvija empatija je različit za svako dete. Dakle, veoma često dete nije dostiglo u svom razvoju tačku na kojoj je spremno da razume, da oseti razlog za ivinjenje, a još manje je sposobno da reči koje izgovara oseti kao svoje.

Ono što još više brine je činjenica da dete koje je roditelj gurnuo pred drugo dete I naterao ga da kaže "izvini", dobija poruku da se izvinjavanjem svaka ‘’šteta’’ popravlja. Ono može da udari drugo dete, ali  kada kaže: ‘’Žao mi je!’’, sve je rešeno! Dete ne može da ‘’nauči empatiju’’ od prisiljavanja na neiskreno izvinjenje.

Pa, šta da radimo kad naše dete povredi nekoga?

Ako dete pokazuje tendenciju da povređuje drugu decu kada je umoro ili frustrirano,  najbolje da budete u blizini i da intervenišete pre nego što neko dete bude povređeno. Možete energično, nepokolebljivo reći: "Neću dozvoliti da ga udariš", zatim stvorite fizičku granicu između dece. Ili, prosto, zaustavite svoje dete u nameri da povredi drugo dete. Ako ste zakasnili, i dete je povređeno, trebalo bi da se vi sami izvinite povređenom detetu i njegovim roditeljima, a potom odmah sklonite svoje dete odatle – recite da je vreme da se ide kući. Generalno, kada se mala deca namerno ponašaju agresivno, ona vam zapravo, daju znak da se osećaju da su "van kontrole" i da je potrebno intervenisati.  Ne može se očekivati od njih da se sami kontrolišu, a još manje, da izraze žaljenje.

Ako je dete dovoljno odraslo da može da  razume izvinjenje i povredi slučajno drugo dete, i delje  je bolje ne terati dete da se izvinjava.  Bolje je sačekati da dete stekne uvid u situaciju i modelovati njegovo ponašanje sopstvenim primerom kao u primeru koji ću navesti.
... Otišala  sam do malog dečaka, njegova mama je rekla da su upravo skinuli konce sa rane na nozi koju koju je dobio u igri sa mojom ćerkom. Naravno, nije ga namerno povredila, ali je bila grublja nego što je trebalo. Rekla sam: "Jaoj, žao mi, užasno mi je žao, nadam se da ti cipela ne žulji ranu. Znam da je to jako osetljivo mesto na nozi.’’ Dečak mi je pokazao ranu, rekla sam sa žaljenjem: ‘’Vidim..’’,  a moja ćerka je tada obrisala suzice, prišla mu i izgovorila ‘’Žao mi je..’’

U nekim slučajevima, postoje bolji načini za iskupljenje od izvinjavanja, kada se reaguje  prirodno. Deca iskrenim gestovima pokazuju žaljenje. Dečak koji je gladi svog protivnika po leđima kada su sudare tokom utakmice, ili dete koje nudi igračku detetu koje plače, ili  ćerka koja poseže za ubrusom za brisanje  da skupi prosuti sok – to JESTE način izražavanja prave empatije.

Ako želimo da nam dete da izrazi svoje iskreno izvinjenje, moramo biti strpljivi i ne smemo da ga ‘’guramo’’. ''Dobar dan’’, ‘’Doviđenja’’, " Hvala ", sve su to reči kojima moramo učiti decu. Ali ‘’Izvini’’ je nešto što potiče od roditeljskih očekivanja. Budući da  je naš cilj je da se naše dete iskupi za svoje nedela zato što iskreno žali zbog njih, moramo mu dati vremena da pronađe ove reči u sebi kroz protok  vremena.

Mi smo moćni primeri  svojoj deci za sve što je ljudsko. Naučićemo ih da kažu: "Žao mi je" davanjem ličnog primera. Deca treba da čuju naša izvinjenja drugima. Ona treba da znaju da ljudska bića nisu savršena. Kada kažemo detetu: "Žao mi je, napravila sam grešku", dajemo mu dozvolu  da i ono može da je napravi.

Dok modeliramo izvinjenje, naša deca će  učiti i o opraštanju.  Deca mogu da razumeju greške svojih vršnjaka, i obično odmah oproste i vrate se da se igraju zajedno.  Nagradite svoje dete kad ispolji saosećanje. Ukoliko sa puno poverenja pustimo decu da razviju autentične društvene reakcije, učinićemo puno da razviju samopouzdanje i da postanu osetljivi i brižni ljudi.

PRIKAZ SLUČAJA IZ NAŠE ORDINACIJE

Majka dvoipogodišnje devojčice javila se zbog konsultacije vezane za napredovanje njene ćerke. Naime, ustanovljeno je da je devojčica sitnija od generacije.

Visina je ovog deteta bila na desetom percentilu za uzrast, što znači da je 10 % devojčica istog uzrasta niže, a 90% vise od nje. Telesna masa bila je na petom percentilu za uzrast (samo 5% devojčica istog uzrasta je lakše, dok je 95% teže od naše devojčice). Međutim, obe antopometrijske mere, i telesna masa i telesna visina su u granicama normalnog. Devojčica je, dakle, sitnije konstitucije, ali su njena visina i težina dosta dobro usaglašene, tako da je indeks uhranjenosti normalan.

Ova majka, zabrinuta za svoje dete koje je sitnije od grupe vršnjaka javila se lekaru.


I ona, ali, nažalost i njen doktor prevideli su činjenicu da su oba roditelja sitne konstitucije. Majka je visoka 158 cm, a otac 169 cm. Samo da je ovo uzeto u obzir, ovo dete ne bi bilo besmisleno ispitivano.


Međutim, process dijagnostike je započet. Majka je sumnjala da dete ne napreduje i da često ima infekcije disajnih puteva jer ne toleriše neku hranu. I činjenica da dete od nedavno pohađa kolektiv nije uzeta u obzir. Pedijatar je dete uputio na alergotest i test intolerancije hrane. Alergološkim testom NIJE dokazana senzibilizacija na glavne alergene iz hrane.

Nažalost, nakon testa intolerancije koji je po stavu svih svetskih vodećih institucija koje se bave alergijom i intolerancijom hrane NAUČNO NEPOTVRĐEN test, detetu su iz ishrane isključeno pšenično brašno, mleko i mlečni proizvodi.
Nakon isključenja ovih namirnica telesna masa deteta je pala sa petog percentila na nivo ispod prvog percentila, a uhranjenost je pala na p1. To znači da je uhranjenost deteta takva da je od 100 devojčica samo jedna lošije uhranjena, dok je 99 bolje uhranjeno.

Uhranjenost na p1 je već ozbiljna pothranjenost. Ona zahteva ispitivanje. Međutim u ovom slučaju razlog je jasan i ne treba da se bude genijalan dijagnostičar:  kod devojčice je u odsustvu ubedljive anamneze naučno nepotvrđenom metodom (određivanje IgG at na namirnice) postavljena dijagnoza intolerancije na hranu i iz ishrane su isključeni važni nutrijenti čime je njeno zdravlje ugroženo. Detetu koje i inače loše napreduje učinjene su neosnovane restrikcije u ishrani. Detetu u razvoju je iz ishrane isključeno pšenično brašno i mleko!

Savetovano je da se devojčica vrati na uobičajenu ishranu za uzrast i da se beleže simptomi koje ispoljava. Narednih mesec dana dete je dobijalo ishranu bez ikakvih restrikcija i dobilo 1 kg! Nije bilo nikakvih simptoma koji bi ukazivali na nepodnošenje bilo koje namirnice!

Dragi roditelji, pročitajte ovo i vodite računa o tome da vas niko ne navede da dete podvrgavate besmislenim i opasnim naučno neosnovanim testovima intolerancije hrane.

O tome kako se postavlja dijagnoza intolerancije hrane pročitajte ovde>>>

Za lekara  jedan od najvećih izazova je postavljanje ispravne dijagnoze. To je za njega ujedno i najveća intelektualna nagrada.  Ponekad je to lako,  međutim, često oduzima ogromno vremene, troši novac i mentalnu energiju. Često, postavljanje dijagnoze zahteva da se izvadi krv u vise navrata,da se pacjent  izloži zračenju, ili da se učini hirurška biopsija.

Ponekad, prava dijagnoza je veoma dobra stvar. Kao kada nađete nešto što možete popraviti (a neće spontano da se poravi). Ili čak i ako odbacite neku potencijalno opasnu I nepotrebnu intervenciju. Ali nekada se pronađu stvari koji nismo želeli.

To može da bude, na primer, laboratorijska vrednost koja je malo iznad gornje granice. Ili čudna mrlja na rendgenskom snimku koju ne možemo da objasnimo. Ovi nalazi mogu da zahtevaju obimnu dopunsku dijagnostiku, što može da ima ogromne  fizičke, psihičke i finansijske posledice. I često, na kraju svega, to ne bude ništa značajno.

Ovaj problem je odavno prepoznat  u medicini odraslih.  Prisutan je ogroman broj kontroverzi vezanih za primenu mamograma i skrining raka prostate u proteklih nekoliko godina. Postoji odlična knjiga o ovoj temi dr Gilbert Velch koja se zove ‘’Preterana dijagnostika:  ona učini ljude bolesnima u potrazi za zdravljem’’. Ova knjiga je puna sjajnih primera koji upozoravaju da ne tražimo abnormalnosti koje nikada ne daju simptome I ne ugrožavaju pacijenta.

U pedijatriji do nedavno nije bilo mnogo diskusije o ovoj temi. Ali, trebalo bi porazgovarati o tome. Mi pedijatri smo svesni činjenice da su preterana dijagnostika i preterano lečenje deo naše svakodnevice.  U poslednje vreme se ukazuje na ovaj problem. Upravo sam pročitala veliki članak objavljen u Pediatrics-u iz novembra 2014. (Kliknite na link, zatim na "Full Tekt." Dostupan je besplatno.)  Reč je o tome koliko je preterane dijagnostike prisutno za brojna stanja koja ili ne postoje zaista ili sama od sebe prolaze ili ne zahtevaju lečenje poput refluksa odojčadi, alergije na hranu, ADHD, apneja, žutice tokom dojenja, infekcija urinarnog trakta, pa čak i nekih vrste maligniteta.

Ovaj tekst dopuniću primerom iz moje prakse od pre par meseci. O tome pročitajte ovde >>>>