| Odlomak iz knjige „Samostalna deca su srećnija“ Hajdi Majer-Hauzer (Laguna, 2012.) Prvog dana u obdaništu, Lilijana sve pomno posmatra i ide od stola do stola. Namerno, nepažljivo i munjevitom brzinom obara Monikin crtež na pod i gazi ga. Zatim uzima Alanovu uljanu kredu i njome u prolazu žvrlja Aninu sliku, koju je ona nacrtala s velikim trudom. Nije prošlo ni tri minuta a sva deca počela su da se čuvaju od Lilijane. Kada im se ona približi, deca sakrivaju svoje stvari. Krećem ka Lilijani. Curi joj nos. „Gde ti je maramica?“, pitam je. „U garderobi!“ Ona šmrkće i želi da joj donesem maramicu. Hvatam je za ruku i odlazim s njom u hodnik gde joj je okačena odeća. Nakon određenog vremena Lilijana prkosno izvlači maramicu iz džepa i baca je pred moja stopala. Ja se ne pomeram. „Moraš da mi obrišeš nos“, naređuje mi. Ja se udaljavam. Lilijana prkosno briše nos i baca prljavu maramicu na pod. „Prljava papirnata maramica baca se u korpu za papir koja stoji tamo“, kažem joj odlučno. Lilijana me odmerava od glave do pete, zatim odlučuje da podigne maramicu i da je baci u korpu. Pokušavam da zainteresujem Lilijanu za neku igru, vodim je do mesta gde stoje makaze i papiri. Zapanjena sam jer shvatam da ona ne zna da koristi makaze. Ona me nesigurno gleda, zatim udara makazama o sto. | „Tokom sledećeg dana zapažam da je Lilijana veoma nesamostalna i taj veliki nedostatak pokušava da nadomesti tako što neprestano maltretira svoje drugare i želi da ih na bilo koji način povredi.“ Majka je Lilijanu počela da vodi u obdanište tek sa punih šest godina, međutim morala je već nakon dve nedelje da je ispiše jer vaspitačice s Lilijanom nisu mogle da izađu na kraj. Dete tako nije imalo nikakvu šansu da se prilagodi najjednostavnijim svakodnevnim aktivnostima. Pokazujem joj kako se drže makaze, pomažem joj u jednostavnoj vežbi. Lilijana nema strpljenja. Nakon pola minuta ona ustaje i pokušava da iseče Petrin sašiveni uzorak. Bogu hvala, ništa se nije dogodilo, ali Petra je ljuta. Odlučno hvatam Lilijanu za ruku i ostavljam je da sedi sama za stolom. Lilijana“, rekla sam joj, „moraš da ostaneš ovde dok ne prestaneš da povređuješ svoje drugare“. Stojim pored nje dok ne odluči da se ne pomera sa stolice. Tokom celog prepodneva na visokom sam stepenu opreza. Atmosfera u obdaništu je napeta. Tokom sledećeg dana zapažam da je Lilijana veoma nesamostalna i taj veliki nedostatak pokušava da nadomesti tako što neprestano maltretira svoje drugare i želi da ih na bilo koji način povredi. |
Na mojim kursevima zahtevam od roditelja da opišu kako bi se oni osećali da su nesamostalni.
• „Osećao bih se nesposobnim u odnosu na partnera, oslanjao bih se na njega. Često bih partnera pitao za mišljenje kako bih shvatio da li je to što radim dobro ili nije.“
• „Sumnjao bih u sebe, potcenjivao bih druge i mučio bih svoje kolege i svog partnera.“
• „Bio bih osetljiv na kritiku zato što sam nesiguran u sebe.“
Narednih nedelja pokušavam da pomognem Lilijani da bude samostalna i iznenađena sam kako ona brzo obavlja postavljene zadatke. Kada je reč o njenoj netoleranciji prema drugaricama i drugovima, motrim na nju oprezno i neprestano.Nakon četiri nedelje Lilijanu ne možemo da prepoznamo. Sve je samostalnija i poslušnija, sve sigurnija u sebe. Ona povremeno pokušava da zadirkuje poneko dete i pritom se dogodi i da ga udari. Ali takvo ponašanje nestaje tokom narednih dana. Lilijana postaje strpljivija, a po njenom izrazu lica rekla bih i da je zadovoljnija. Majka je iznenađena, a kako mi se čini, i malo uznemirena.
Žena se odrekla posla koji je volela kako bi bila sa svojom porodicom. Ona želi da razmazi svog muža a naročito decu, da im odagna sve životne neprijatnosti, da bude tu uz njih onoliko koliko može. To je njen životni smisao, životni zadatak. Lilijanina majka često je razočarana jer deca ne znaju da cene njenu ljubav i njen trud i ne uzvraćaju joj na to onako kako bi ona želela. Majka smatra da su joj deca razmažena, sebična i nadmena. Ali to su ipak deca, rekla mi je. Ona želi da im olakša život. Samostalnost? Da, to mogu da nauče i u školi, objašnjava ona. Život nas ne mazi i pokazuje svoju surovu stranu još dok smo deca. Majka želi da pazi na svoju decu kao malo vode na dlanu i priznaje mi da ih rado služi i da deca tako zavise od nje. „Šta tu nije u redu?“, pita ona.
Nije svaka pomoć zaista korisna.
Postoje majke i očevi koji silno razmaze svoju decu, žele da im udovolje u svemu, onoliko koliko mogu, ispunjavaju sinovima i ćerkama svaku želju, žele da im život učine srećnijim, ispunjenijim i lakšim. Mnogi od njih iskusili su kao deca poteškoće i muke, nedostajali su im ljubav, sigurnost, razumevanje i oslonac i sada imaju samo jednu želju: da njihovoj deci bude bolje. Međutim, postoje i oni roditelji koji su u svom detinjstvu bili previše zbrinuti, zaštićeni i razmaženi, pa su i od svoje dece napravili bespomoćne i nesposobne ljude.
Sve se tako brzo dešava: stupimo u brak i čeznemo za decom. Zaklinjemo se da ćemo deci pokloniti svu ljubav, da će ona rasti u divnom okruženju, mislimo da će sve biti dobro i ispunjeni smo velikom nadom i radošću.
A onda na svet dođu deca. Neosetno, postaju centar porodice i zahtevaju od nas sve. I od samog početka ne ide tako lako kako smo o tome maštali. Nije lako uprkos svoj toj ljubavi! Postajemo obeshrabreni, bespomoćni. A kada čujemo kako prijateljici iz fitnes
kluba vaspitanje dece tako lako polazi za rukom – ona o tome priča uvek kada posle treninga odemo na kafu – osećamo se još bednije. Ne možemo više da podnesemo tu situaciju. Kao i sve one lepe mame iz dečjeg parka koje, čini se, sve s lakoćom drže pod kontrolom. Ne možemo da priznamo da imamo probleme. Mi to jednostavno ne možemo!
Čini se da su majke u odgajanju deteta često usamljene, osećaju se nesposobno i razočarano. Šta zaboga radim pogrešno? Kako da se nosimo s tim odgovornim zadatkom – to je najveći izazov koji postoji! Na to čovek jednostavno nije pripremljen.
Majka nam priča na kursu:
„Kada je naša ćerka došla na svet, bila sam oduševljena tim nedokučivim čudom života. Mogla sam satima da sedim i da posmatram to majušno biće koje smo mi stvorili. I znala sam: našem detetu će biti dobro. Ovo moje blago paziću kao kap vode na dlanu! Sve ću učiniti samo da ono bude srećno. I činila sam sve! Od početka sam mu ispunjavala svaku želju i trošila na to neizmernu energiju. Prošli su meseci dok nisam primetila da naša mala devojčica ima kontrolu nada mnom, da je nervozna i da me je potpuno okupirala. Pitala sam se šta to radim pogrešno, odrekla sam se sebe i svojih želja kako bih zadovoljila njene potrebe. Sada naša ćerka ima četiri godine. Plače od jutra do večeri, nikada ne želi da se igra sama, i to je neizdrživo. Naš brak trpi zbog toga, a moj muž dosta vremena provodi van kuće. Mislim da sam previše razmazila svoje dete i time sam uništila sve što sam imala!“
Beskrajno volimo svoju decu. Međutim, naša predanost nije uvek dovoljna. Jer deca u odrastanju moraju da ovladaju potrebnim veštinama kako bi izrasla u jake ljude, koji će znati da se snađu u svetu. Za roditelje je to dugotrajna i često zahtevna borba, ako ne i najodgovorniji zadatak koji moraju da obave, a to je sigurno teži i zahtevniji rad od univerzitetskih studija!
Mnogi roditelji otklanjaju svojoj deci i najmanju prepreku s puta i žele da ih sačuvaju od životnih teškoća. Pomažu deci koliko mogu, nesebično ih oslobađaju svakog tereta, neprestano se trude da im ispune svaku želju, samo da deci bude dobro. Ima mnogo roditelja koji se toliko namuče oko svoje dece da dovedu sebe do stanja fizičke i psihičke iscrpljenosti. A dete je i pored toga nezadovoljno, mrzovoljno i nezasito u svojim zahtevima.
„Moja petogodišnja Regula ne zna da se igra. Uvek je pripijena uz mene i pita me čime bi mogla da se zanima. A kada joj predložim nešto, ona odbija moje predloge. Regula jednostavno nije zainteresovana ni za šta. Neprestano me izaziva i želi da samo njoj posvećujem vreme. A kada joj ne ispunim zahteve, nastaje pakao: izaziva me svojom nepristojnošću, prosipa sirup na tepih, baca kutiju sa finim biserima niz stepenice i viče kako ću opet morati da se potrudim i da ih pokupim. Ponekad se namerno umaže dok jede, samo da bih ja morala ponovo da je presvlačim. Regula neće sama da se obuče. Nijednom nije sama obula patofne. A kada ja to neću da uradim umesto nje, nastane haos! Ja se tako iznova mirim sa situacijom, uslužim je zbog mira u kući ili, bolje rečeno, zato što ne mogu više da podnesem njene scene. Nemam više živaca ni snage. Zbog tako užasnih scena ponekad poželim da je nikad nisam rodila.“
Nije svaka pomoć korisna! Na mojim kursevima zahtevam od roditelja da opišu kako bi se oni osećali da su nesamostalni. Tada ih zamolim da ovu knjigu odlože na pet minuta i da počnu da razmišljaju kao nesamostalne osobe. Molim vas da zapišete svoja razmišljanja na ovu temu i da ih zatim pročitate.
Na moje pitanje kako se oseća osoba koja je nesamostalna, polaznici kursa su napisali:
• „Ne bih bio samouveren, bio bih obeshrabren i neraspoložen, osećao bih da ne mogu ništa da uradim sam.“
• „Oslanjao bih se na druge umesto na sebe.“
• „Osećao bih se nesposobnim u odnosu na partnera, oslanjao bih se na njega. Često bih partnera pitao za mišljenje kako bih shvatio da li je to što radim dobro ili nije.“
• „Sumnjao bih u sebe, potcenjivao bih druge i mučio bih svoje kolege i svog partnera.“
• „Bio bih osetljiv na kritiku zato što sam nesiguran u sebe.“
• „Osećao bih se bespomoćnim u nepoznatim situacijama ili konfliktima koji moraju da se razreše. Mislim da bih loše procenjivao šta treba da uradim.“
• „Bio bih prepušten sebi, ne bih prihvatao novine jer bih ih se plašio.“
• „Bežao bih od odgovornosti, zavisio bih od drugih.“
• „Mislim da bih imao duboki osećaj beskorisnosti.“
• „Mislim da bih bio egoista.“
• „Ne bih mogao iskreno da volim jer bih se suviše bavio sobom.“
Jedna polaznica kursa je rekla:
„Nesamostalna osoba možda bi i mogla na neki način da se oseća dobro, ako bi živela u okruženju koje jeskrojeno prema njoj. Nesamostalnost ima i svojih prednosti. Ipak, nesamostalnim osobama neophodna je pomoć da bi izrazile svoje želje, one nikada ne odrastu.“
Jedan otac je napisao:
„Kada bismo bili nesamostalni, ne bismo znali da ispoljimo svoja osećanja. Ne bismo se osećali prihvaćenima u nekom društvu, niko nas ne bi shvatao ozbiljno, a ni mi ne bismo nikog shvatali ozbiljno.“
Mnogi roditelji previše razmaze svoju decu. Zato im dajem zadatak da zapišu kako se oseća nesamostalno dete.
Polaznica kursa opisuje:
Nesamostalno dete oseća se otprilike ovako:
„Ja ovo ne mogu sam. Bez odraslih sam bespomoćan. Drugi sve znaju mnogo bolje od mene i zato ništa i ne pokušavam da uradim i radije ih posmatram. Osećam se glupim, nesposobnim i manje vrednim. Nemam svoje ideje, jer nisam motivisan i zato sam lenj. Ne znam šta je to uspeh jer odrasli sve obavljaju umesto mene.
Ljubomoran sam na moje samostalne drugove i nekada pokušavam da im se svetim. Često sam mrzovoljan i neraspoložen, zloban, neprijatan i prkosan.
Odrasli moraju za mene uvek da budu tu kako bi mi ispunili želje. Želim da se uvek posvete samo meni, inače mi postaje dosadno i zato pravim gluposti ili jednostavno dangubim.
Upuštam se rado u teške rasprave sa roditeljima kako bih ih privoleo da mi ispune želje. Ne uživam ni u čijem društvu i osećam se usamljeno, jer me drugi izbegavaju.“
Kada mi je polaznica kursa predala papir, rekla je:
„Nakon zapisanih rečenica o tome kako se osećaju nesamostalna deca, shvatam da su razmaženost i zavisnost od drugih velika prepreka za dečake i devojčice.“
Druga polaznica kursa, koja se žalila na depresiju, rekla je:
„Nesamostalno dete misli da ne može samo da obavi svakodnevne zadatke zato što to umesto njega čine odrasli. Rečenice kao što su: ’Za to si još uvek mali’ navode dete da sumnja u svoje sposobnosti. Dete zavisi od svojih roditelja. Ta zavisnost nastaje zato što odrasli određuju za šta je dete sposobno, a za šta nije. Dakle, detetu postaje dosadno. Ono takođe ne uči da snosi odgovornost i posledice za svoja dela. Dete postaje lenjo, sebično i iskorišćava druge.
I sama sam do nedavno bila dete. Nažalost, nesamostalna sam i veoma se plašim da ću nešto uraditi pogrešno. Osećam se beskorisno i duboko obeshrabreno jer ne znam da li bih sama mogla nešto da ostvarim i promenim. Pošto mi nedostaju pozitivna iskustva, plašim se da preuzmem kontrolu nad svojim životom. Predajem se, zadovoljavam se time da ovako živim i radije stvari prepuštam drugima.
Nesamostalnost vas čini nesrećnim, jer niste iskusili uspeh zahvaljujući kome možete da kažete: ’Ja sam uradio to i to.’ Deci su potrebna korisna iskustva da bi postala samostalna!“
Naravno, ovo se ne odnosi na svako zaštićeno dete. Sigurno je ipak to da nesamostalno dete, dakle dete koje zavisi od drugih, gubi osećanje samovrednovanja. Dete je nesigurno i kada svoje mane prikriva nepristojnošću, nametljivošću, kukanjem ili agresivnošću. Dete je često uplašeno i ćutljivo, u svakom slučaju mnogo zahteva od roditelja, od odraslih.
„Nesamostalno dete misli da ne može samo da obavi svakodnevne zadatke zato što to umesto njega čine odrasli. Rečenice kao što su: ’Za to si još uvek mali’ navode dete da sumnja u svoje sposobnosti. Dete zavisi od svojih roditelja.“ U obdaništu su takva deca najčešće pasivna. Nedostaje im samopoverenje i uplašena su. Ne umeju da se snađu u nepoznatim situacijama. U obdaništu nisu opuštena, osećaju se bespomoćno i napušteno. A kada deca odrastu, neće više biti roditelja koji će moći brzo da reše njihove probleme. Tako se naša velika i dobronamerna briga za decu okreće protiv njih. „Ne, to sigurno ne bismo želeli!“
Činjenica je: ako detetu otklonimo sve neprijatnosti s puta, ako ga služimo i previše ga razmazimo, oduzimamo mu iz ruku kontrolu nad sopstvenim životom. Dete možemo da sputamo našom prevelikom ljubavlju. Kao rezultat svega nastaje čovek koji je nesposoban za život. Najgore je to što detetu sebično ponašanje neće olakšati život, ono neće moći da izgradi i neguje zdrave odnose jer, osim roditelja, niko neće želeti da prihvati njegovu razmaženost.
„Zar nije previše tražiti od deteta da bude samostalno? Naše dete je još malo. I želela bih da ono još nekoliko godina bude uz mene. Tako je milo! I ko zna da li će za nekoliko godina i dalje biti tako slatko. Iskreno, želim da moje dete još malo zavisi od mene. Ionako će kroz život naučiti da bude samostalno.“
Deca roditelja koji imaju ovakav stav nisu (naročito ne u pubertetu) samostalna i neće znati kako da se snađu u ovom surovom svetu. Da li im zaista želimo tako nešto?
Ne zavaravajmo se: imala sam iskustva s mnogom decom koja su morala da se bore sa neispunjenošću i nesigurnošću, s decom koja nisu znala da budu samostalna zato što su im roditelji – često iz dobre namere i brige – to uskratili.
Nije svaka pomoć zaista korisna. Nesamostalno dete koje je centar porodice postavlja svom okruženju neverovatne zahteve i postaje tiranin. Pošto mu se roditelji ne suprotstavljaju, dete nije naučilo kako da se suoči s neprijatnošću.
Želela bih da napišete par reči o tome kako se oseća samostalno dete. Još jednom vas molim da knjigu odložite sa strane i razmislite o tome pre nego što nastavite da je čitate.
• Dete ima poverenja u sebe i ima zdravo osećanje samovrednovanja.
• Dete je aktivno.
• Dete je okrenuto stvarnosti.
• Dete se oseća korisnim. Njemu se može nešto poveriti.
• Dete je spontano.
• Dete je željno znanja i ima izraženu radoznalost prema svetu i životu.
• Dete je motivisano, igra se i postiže sve posvećenošću, motivacijom i strpljenjem.
• Dete može da isplanira svoj dan onako kako ono želi.
• Dete se ne obeshrabruje tako lako. Kada u nečemu ne uspe, prihvata to. Sledeći put će sigurno biti bolje.
• Dete može da brani svoj stav i svoje mišljenje. Zato ono pred grupom poznatih ili nepoznatih ljudi ima hrabrosti da kaže „ne“.
• Dete ima prijatelje, može aktivno da učestvuje u svom socijalnom okruženju.
• Dete drugi shvataju ozbiljno i ono shvata ozbiljno druge.
• Dete može, prema svom uzrastu, da preuzme odgovornost.
Pod samostalnošću ne podrazumevam to da dete može da uradi sve što zamisli. Mislim da roditelji ne bi trebalo da detetu dozvole baš sve. Znamo da dete još nije sposobno da samo postavi granice u onome što radi.
„Nesamostalno dete koje je centar porodice postavlja svom okruženju neverovatne zahteve i postaje tiranin. Pošto mu se roditelji ne suprotstavljaju, dete nije naučilo kako da se suoči s neprijatnošću.“ Samostalnost o kojoj ovde govorim suprotstavlja se zavisnosti od drugih i upućenosti na druge. Deci je, već u ranom periodu života, potrebno da urade nešto sama, bez pomoći odraslih, i sposobna su za to.
Objasniću vam, kroz primere, kako bi to trebalo da izgleda u praksi.
„Pomozi mi da to uradim sam!“ Ova rečenica jeste srž Montesori metode.
Posmatrala sam majku i jednogodišnju ćerku kako stoje na niskom ivičnjaku. U uskoj uličici gotovo da nije bilo saobraćaja. Dakle, nije bilo nikakve opasnosti. Devojčica je želela da se zabavi, pa se iznova pela na ivičnjak i iznova je silazila s njega. Iz straha da će se devojčica povrediti, majka ju je uhvatila za ruku i po dvadeseti put joj je rekla:
„Pazi, inače ćeš pasti!“
Devojčici nije uspelo da se otrgne iz majčine ruke, naljutila se, počela je da vrišti i htela je da je majka nosi.
Kakvu šansu je devojčica propustila: da radosno nauči svoje prvo penjanje uz stepenice! Šta je jedna mala nezgoda u odnosu na mogućnost da dete oseti delić svoje nezavisnosti?
Na stepenicama stoji Marija Ana, koja ima petnaest meseci. Devojčica se drži čvrsto za gelender i želi da istraži svaki ugao. Ja stojim nekoliko koraka dalje i napeto je posmatram. Ona me gleda radoznalo, zatim pokazuje na mačku koja se čisti na odmaralištu. Marija Ana vrišti od zadovoljstva i polako se penje uz stepenice, neumorno brblja i pokazuje mi mrava i papirić od bombone na stepeniku. Majka nam se približavala posmatrajući da li je sve u redu, a u razgovoru koji je usledio, ukazala sam majci na to koliko je njena mala ćerka samostalna.
„Znate li da se Marija Ana jednom saplela i da je pala niz stepenice, ali se nije povredila. Zbog toga sam prebacivala sebi. I pored toga, ponovo sam je pustila da se sama penje na gornji sprat. Gornji deo kuće je odvojen i mislim da je prilično bezbedan za dete. I ako se Marija Ana ponovo saplete, držaće se čvrsto za gelender. Da li bih bila u pravu kada bih je zbog svog straha sprečila u toj avanturi? Mislim da ne bih, zar ne?“
Često potcenjujemo decu. Dečje sposobnosti mnogo su veće nego što možemo da naslutimo. Na moj kurs često dolaze izrazito srećni roditelji koji mi govore:
„To je neverovatno! Nisam znao šta moje dete sve može da uradi. I sada je ono zadovoljnije, spretnije i strpljivije nego ranije, kada sam ga ja štitio i nadzirao.“
Dozvoliti deci da budu samostalna nije uvek prijatno i zahteva od nas strpljenje, kao i odricanje od našeg uobičajenog radnog tempa. Međutim, kada dete postane samostalno, u tome uživa cela porodica. Deca će retko zavisiti od nas a samim tim ćemo i mi imati više vremena za opuštanje.
IZVOR: Detinjarije
Žena se odrekla posla koji je volela kako bi bila sa svojom porodicom. Ona želi da razmazi svog muža a naročito decu, da im odagna sve životne neprijatnosti, da bude tu uz njih onoliko koliko može. To je njen životni smisao, životni zadatak. Lilijanina majka često je razočarana jer deca ne znaju da cene njenu ljubav i njen trud i ne uzvraćaju joj na to onako kako bi ona želela. Majka smatra da su joj deca razmažena, sebična i nadmena. Ali to su ipak deca, rekla mi je. Ona želi da im olakša život. Samostalnost? Da, to mogu da nauče i u školi, objašnjava ona. Život nas ne mazi i pokazuje svoju surovu stranu još dok smo deca. Majka želi da pazi na svoju decu kao malo vode na dlanu i priznaje mi da ih rado služi i da deca tako zavise od nje. „Šta tu nije u redu?“, pita ona.
Nije svaka pomoć zaista korisna.
Postoje majke i očevi koji silno razmaze svoju decu, žele da im udovolje u svemu, onoliko koliko mogu, ispunjavaju sinovima i ćerkama svaku želju, žele da im život učine srećnijim, ispunjenijim i lakšim. Mnogi od njih iskusili su kao deca poteškoće i muke, nedostajali su im ljubav, sigurnost, razumevanje i oslonac i sada imaju samo jednu želju: da njihovoj deci bude bolje. Međutim, postoje i oni roditelji koji su u svom detinjstvu bili previše zbrinuti, zaštićeni i razmaženi, pa su i od svoje dece napravili bespomoćne i nesposobne ljude.
Sve se tako brzo dešava: stupimo u brak i čeznemo za decom. Zaklinjemo se da ćemo deci pokloniti svu ljubav, da će ona rasti u divnom okruženju, mislimo da će sve biti dobro i ispunjeni smo velikom nadom i radošću.
A onda na svet dođu deca. Neosetno, postaju centar porodice i zahtevaju od nas sve. I od samog početka ne ide tako lako kako smo o tome maštali. Nije lako uprkos svoj toj ljubavi! Postajemo obeshrabreni, bespomoćni. A kada čujemo kako prijateljici iz fitnes
kluba vaspitanje dece tako lako polazi za rukom – ona o tome priča uvek kada posle treninga odemo na kafu – osećamo se još bednije. Ne možemo više da podnesemo tu situaciju. Kao i sve one lepe mame iz dečjeg parka koje, čini se, sve s lakoćom drže pod kontrolom. Ne možemo da priznamo da imamo probleme. Mi to jednostavno ne možemo!
Čini se da su majke u odgajanju deteta često usamljene, osećaju se nesposobno i razočarano. Šta zaboga radim pogrešno? Kako da se nosimo s tim odgovornim zadatkom – to je najveći izazov koji postoji! Na to čovek jednostavno nije pripremljen.
Majka nam priča na kursu:
„Kada je naša ćerka došla na svet, bila sam oduševljena tim nedokučivim čudom života. Mogla sam satima da sedim i da posmatram to majušno biće koje smo mi stvorili. I znala sam: našem detetu će biti dobro. Ovo moje blago paziću kao kap vode na dlanu! Sve ću učiniti samo da ono bude srećno. I činila sam sve! Od početka sam mu ispunjavala svaku želju i trošila na to neizmernu energiju. Prošli su meseci dok nisam primetila da naša mala devojčica ima kontrolu nada mnom, da je nervozna i da me je potpuno okupirala. Pitala sam se šta to radim pogrešno, odrekla sam se sebe i svojih želja kako bih zadovoljila njene potrebe. Sada naša ćerka ima četiri godine. Plače od jutra do večeri, nikada ne želi da se igra sama, i to je neizdrživo. Naš brak trpi zbog toga, a moj muž dosta vremena provodi van kuće. Mislim da sam previše razmazila svoje dete i time sam uništila sve što sam imala!“
Beskrajno volimo svoju decu. Međutim, naša predanost nije uvek dovoljna. Jer deca u odrastanju moraju da ovladaju potrebnim veštinama kako bi izrasla u jake ljude, koji će znati da se snađu u svetu. Za roditelje je to dugotrajna i često zahtevna borba, ako ne i najodgovorniji zadatak koji moraju da obave, a to je sigurno teži i zahtevniji rad od univerzitetskih studija!
Mnogi roditelji otklanjaju svojoj deci i najmanju prepreku s puta i žele da ih sačuvaju od životnih teškoća. Pomažu deci koliko mogu, nesebično ih oslobađaju svakog tereta, neprestano se trude da im ispune svaku želju, samo da deci bude dobro. Ima mnogo roditelja koji se toliko namuče oko svoje dece da dovedu sebe do stanja fizičke i psihičke iscrpljenosti. A dete je i pored toga nezadovoljno, mrzovoljno i nezasito u svojim zahtevima.
„Moja petogodišnja Regula ne zna da se igra. Uvek je pripijena uz mene i pita me čime bi mogla da se zanima. A kada joj predložim nešto, ona odbija moje predloge. Regula jednostavno nije zainteresovana ni za šta. Neprestano me izaziva i želi da samo njoj posvećujem vreme. A kada joj ne ispunim zahteve, nastaje pakao: izaziva me svojom nepristojnošću, prosipa sirup na tepih, baca kutiju sa finim biserima niz stepenice i viče kako ću opet morati da se potrudim i da ih pokupim. Ponekad se namerno umaže dok jede, samo da bih ja morala ponovo da je presvlačim. Regula neće sama da se obuče. Nijednom nije sama obula patofne. A kada ja to neću da uradim umesto nje, nastane haos! Ja se tako iznova mirim sa situacijom, uslužim je zbog mira u kući ili, bolje rečeno, zato što ne mogu više da podnesem njene scene. Nemam više živaca ni snage. Zbog tako užasnih scena ponekad poželim da je nikad nisam rodila.“
Nije svaka pomoć korisna! Na mojim kursevima zahtevam od roditelja da opišu kako bi se oni osećali da su nesamostalni. Tada ih zamolim da ovu knjigu odlože na pet minuta i da počnu da razmišljaju kao nesamostalne osobe. Molim vas da zapišete svoja razmišljanja na ovu temu i da ih zatim pročitate.
Na moje pitanje kako se oseća osoba koja je nesamostalna, polaznici kursa su napisali:
• „Ne bih bio samouveren, bio bih obeshrabren i neraspoložen, osećao bih da ne mogu ništa da uradim sam.“
• „Oslanjao bih se na druge umesto na sebe.“
• „Osećao bih se nesposobnim u odnosu na partnera, oslanjao bih se na njega. Često bih partnera pitao za mišljenje kako bih shvatio da li je to što radim dobro ili nije.“
• „Sumnjao bih u sebe, potcenjivao bih druge i mučio bih svoje kolege i svog partnera.“
• „Bio bih osetljiv na kritiku zato što sam nesiguran u sebe.“
• „Osećao bih se bespomoćnim u nepoznatim situacijama ili konfliktima koji moraju da se razreše. Mislim da bih loše procenjivao šta treba da uradim.“
• „Bio bih prepušten sebi, ne bih prihvatao novine jer bih ih se plašio.“
• „Bežao bih od odgovornosti, zavisio bih od drugih.“
• „Mislim da bih imao duboki osećaj beskorisnosti.“
• „Mislim da bih bio egoista.“
• „Ne bih mogao iskreno da volim jer bih se suviše bavio sobom.“
Jedna polaznica kursa je rekla:
„Nesamostalna osoba možda bi i mogla na neki način da se oseća dobro, ako bi živela u okruženju koje jeskrojeno prema njoj. Nesamostalnost ima i svojih prednosti. Ipak, nesamostalnim osobama neophodna je pomoć da bi izrazile svoje želje, one nikada ne odrastu.“
Jedan otac je napisao:
„Kada bismo bili nesamostalni, ne bismo znali da ispoljimo svoja osećanja. Ne bismo se osećali prihvaćenima u nekom društvu, niko nas ne bi shvatao ozbiljno, a ni mi ne bismo nikog shvatali ozbiljno.“
Mnogi roditelji previše razmaze svoju decu. Zato im dajem zadatak da zapišu kako se oseća nesamostalno dete.
Polaznica kursa opisuje:
Nesamostalno dete oseća se otprilike ovako:
„Ja ovo ne mogu sam. Bez odraslih sam bespomoćan. Drugi sve znaju mnogo bolje od mene i zato ništa i ne pokušavam da uradim i radije ih posmatram. Osećam se glupim, nesposobnim i manje vrednim. Nemam svoje ideje, jer nisam motivisan i zato sam lenj. Ne znam šta je to uspeh jer odrasli sve obavljaju umesto mene.
Ljubomoran sam na moje samostalne drugove i nekada pokušavam da im se svetim. Često sam mrzovoljan i neraspoložen, zloban, neprijatan i prkosan.
Odrasli moraju za mene uvek da budu tu kako bi mi ispunili želje. Želim da se uvek posvete samo meni, inače mi postaje dosadno i zato pravim gluposti ili jednostavno dangubim.
Upuštam se rado u teške rasprave sa roditeljima kako bih ih privoleo da mi ispune želje. Ne uživam ni u čijem društvu i osećam se usamljeno, jer me drugi izbegavaju.“
Kada mi je polaznica kursa predala papir, rekla je:
„Nakon zapisanih rečenica o tome kako se osećaju nesamostalna deca, shvatam da su razmaženost i zavisnost od drugih velika prepreka za dečake i devojčice.“
Druga polaznica kursa, koja se žalila na depresiju, rekla je:
„Nesamostalno dete misli da ne može samo da obavi svakodnevne zadatke zato što to umesto njega čine odrasli. Rečenice kao što su: ’Za to si još uvek mali’ navode dete da sumnja u svoje sposobnosti. Dete zavisi od svojih roditelja. Ta zavisnost nastaje zato što odrasli određuju za šta je dete sposobno, a za šta nije. Dakle, detetu postaje dosadno. Ono takođe ne uči da snosi odgovornost i posledice za svoja dela. Dete postaje lenjo, sebično i iskorišćava druge.
I sama sam do nedavno bila dete. Nažalost, nesamostalna sam i veoma se plašim da ću nešto uraditi pogrešno. Osećam se beskorisno i duboko obeshrabreno jer ne znam da li bih sama mogla nešto da ostvarim i promenim. Pošto mi nedostaju pozitivna iskustva, plašim se da preuzmem kontrolu nad svojim životom. Predajem se, zadovoljavam se time da ovako živim i radije stvari prepuštam drugima.
Nesamostalnost vas čini nesrećnim, jer niste iskusili uspeh zahvaljujući kome možete da kažete: ’Ja sam uradio to i to.’ Deci su potrebna korisna iskustva da bi postala samostalna!“
Naravno, ovo se ne odnosi na svako zaštićeno dete. Sigurno je ipak to da nesamostalno dete, dakle dete koje zavisi od drugih, gubi osećanje samovrednovanja. Dete je nesigurno i kada svoje mane prikriva nepristojnošću, nametljivošću, kukanjem ili agresivnošću. Dete je često uplašeno i ćutljivo, u svakom slučaju mnogo zahteva od roditelja, od odraslih.
„Nesamostalno dete misli da ne može samo da obavi svakodnevne zadatke zato što to umesto njega čine odrasli. Rečenice kao što su: ’Za to si još uvek mali’ navode dete da sumnja u svoje sposobnosti. Dete zavisi od svojih roditelja.“ U obdaništu su takva deca najčešće pasivna. Nedostaje im samopoverenje i uplašena su. Ne umeju da se snađu u nepoznatim situacijama. U obdaništu nisu opuštena, osećaju se bespomoćno i napušteno. A kada deca odrastu, neće više biti roditelja koji će moći brzo da reše njihove probleme. Tako se naša velika i dobronamerna briga za decu okreće protiv njih. „Ne, to sigurno ne bismo želeli!“
Činjenica je: ako detetu otklonimo sve neprijatnosti s puta, ako ga služimo i previše ga razmazimo, oduzimamo mu iz ruku kontrolu nad sopstvenim životom. Dete možemo da sputamo našom prevelikom ljubavlju. Kao rezultat svega nastaje čovek koji je nesposoban za život. Najgore je to što detetu sebično ponašanje neće olakšati život, ono neće moći da izgradi i neguje zdrave odnose jer, osim roditelja, niko neće želeti da prihvati njegovu razmaženost.
„Zar nije previše tražiti od deteta da bude samostalno? Naše dete je još malo. I želela bih da ono još nekoliko godina bude uz mene. Tako je milo! I ko zna da li će za nekoliko godina i dalje biti tako slatko. Iskreno, želim da moje dete još malo zavisi od mene. Ionako će kroz život naučiti da bude samostalno.“
Deca roditelja koji imaju ovakav stav nisu (naročito ne u pubertetu) samostalna i neće znati kako da se snađu u ovom surovom svetu. Da li im zaista želimo tako nešto?
Ne zavaravajmo se: imala sam iskustva s mnogom decom koja su morala da se bore sa neispunjenošću i nesigurnošću, s decom koja nisu znala da budu samostalna zato što su im roditelji – često iz dobre namere i brige – to uskratili.
Nije svaka pomoć zaista korisna. Nesamostalno dete koje je centar porodice postavlja svom okruženju neverovatne zahteve i postaje tiranin. Pošto mu se roditelji ne suprotstavljaju, dete nije naučilo kako da se suoči s neprijatnošću.
Želela bih da napišete par reči o tome kako se oseća samostalno dete. Još jednom vas molim da knjigu odložite sa strane i razmislite o tome pre nego što nastavite da je čitate.
• Dete ima poverenja u sebe i ima zdravo osećanje samovrednovanja.
• Dete je aktivno.
• Dete je okrenuto stvarnosti.
• Dete se oseća korisnim. Njemu se može nešto poveriti.
• Dete je spontano.
• Dete je željno znanja i ima izraženu radoznalost prema svetu i životu.
• Dete je motivisano, igra se i postiže sve posvećenošću, motivacijom i strpljenjem.
• Dete može da isplanira svoj dan onako kako ono želi.
• Dete se ne obeshrabruje tako lako. Kada u nečemu ne uspe, prihvata to. Sledeći put će sigurno biti bolje.
• Dete može da brani svoj stav i svoje mišljenje. Zato ono pred grupom poznatih ili nepoznatih ljudi ima hrabrosti da kaže „ne“.
• Dete ima prijatelje, može aktivno da učestvuje u svom socijalnom okruženju.
• Dete drugi shvataju ozbiljno i ono shvata ozbiljno druge.
• Dete može, prema svom uzrastu, da preuzme odgovornost.
Pod samostalnošću ne podrazumevam to da dete može da uradi sve što zamisli. Mislim da roditelji ne bi trebalo da detetu dozvole baš sve. Znamo da dete još nije sposobno da samo postavi granice u onome što radi.
„Nesamostalno dete koje je centar porodice postavlja svom okruženju neverovatne zahteve i postaje tiranin. Pošto mu se roditelji ne suprotstavljaju, dete nije naučilo kako da se suoči s neprijatnošću.“ Samostalnost o kojoj ovde govorim suprotstavlja se zavisnosti od drugih i upućenosti na druge. Deci je, već u ranom periodu života, potrebno da urade nešto sama, bez pomoći odraslih, i sposobna su za to.
Objasniću vam, kroz primere, kako bi to trebalo da izgleda u praksi.
„Pomozi mi da to uradim sam!“ Ova rečenica jeste srž Montesori metode.
Posmatrala sam majku i jednogodišnju ćerku kako stoje na niskom ivičnjaku. U uskoj uličici gotovo da nije bilo saobraćaja. Dakle, nije bilo nikakve opasnosti. Devojčica je želela da se zabavi, pa se iznova pela na ivičnjak i iznova je silazila s njega. Iz straha da će se devojčica povrediti, majka ju je uhvatila za ruku i po dvadeseti put joj je rekla:
„Pazi, inače ćeš pasti!“
Devojčici nije uspelo da se otrgne iz majčine ruke, naljutila se, počela je da vrišti i htela je da je majka nosi.
Kakvu šansu je devojčica propustila: da radosno nauči svoje prvo penjanje uz stepenice! Šta je jedna mala nezgoda u odnosu na mogućnost da dete oseti delić svoje nezavisnosti?
Na stepenicama stoji Marija Ana, koja ima petnaest meseci. Devojčica se drži čvrsto za gelender i želi da istraži svaki ugao. Ja stojim nekoliko koraka dalje i napeto je posmatram. Ona me gleda radoznalo, zatim pokazuje na mačku koja se čisti na odmaralištu. Marija Ana vrišti od zadovoljstva i polako se penje uz stepenice, neumorno brblja i pokazuje mi mrava i papirić od bombone na stepeniku. Majka nam se približavala posmatrajući da li je sve u redu, a u razgovoru koji je usledio, ukazala sam majci na to koliko je njena mala ćerka samostalna.
„Znate li da se Marija Ana jednom saplela i da je pala niz stepenice, ali se nije povredila. Zbog toga sam prebacivala sebi. I pored toga, ponovo sam je pustila da se sama penje na gornji sprat. Gornji deo kuće je odvojen i mislim da je prilično bezbedan za dete. I ako se Marija Ana ponovo saplete, držaće se čvrsto za gelender. Da li bih bila u pravu kada bih je zbog svog straha sprečila u toj avanturi? Mislim da ne bih, zar ne?“
Često potcenjujemo decu. Dečje sposobnosti mnogo su veće nego što možemo da naslutimo. Na moj kurs često dolaze izrazito srećni roditelji koji mi govore:
„To je neverovatno! Nisam znao šta moje dete sve može da uradi. I sada je ono zadovoljnije, spretnije i strpljivije nego ranije, kada sam ga ja štitio i nadzirao.“
Dozvoliti deci da budu samostalna nije uvek prijatno i zahteva od nas strpljenje, kao i odricanje od našeg uobičajenog radnog tempa. Međutim, kada dete postane samostalno, u tome uživa cela porodica. Deca će retko zavisiti od nas a samim tim ćemo i mi imati više vremena za opuštanje.
IZVOR: Detinjarije
RSS Feed
